Сиви Соко

Стање опозиције

2012-02-25T05:50:00.000+01:00

Анализи Жељка Цвијановића од синоћ немам шта да додам. Жутократе и невладници битишу у свом виртуелном свету, уверени да је контрола коју су обезбедили безобразлуком и пљачком апсолутна и убеђени да је све стварно онако како кажу њихови медији.

Успут, управо такво слепило се ономад приписивало Милошевићу. А ако се сетите његовог последњег председничког говора, у предвечерје петооктобарског пуча, видећете да су те оптужбе биле потпуно неосноване.

Питам се, међутим, да ли је то слепило карактеристика само квислиншког култа, или од њега силом прилика пате и противници власти. Не тврдим да ја имам одговоре који добро обавештеним и интелигентним људима у самој Србији измичу, али имајући у виду да се неке ствари боље виде издалека, као и да сам својевремено буквално цртао решење изван понуђених оквира, усудио бих се да неке наизглед неупитне чињенице на којима почива Цвијановићев предлог ипак доведем у питање.

Наиме, Цвијановић у првом делу текста говори о „најпокваренијим истраживањима - а једино таква се и публикују“, да би касније лицитирао процентима које Двери и ДСС могу да остваре на изборима. Не разумем одакле му ти подаци; није ваљда из тих покварених истраживања?

У Америци је, рецимо, политичка сцена малтене фосилизована: имате Демократе (маскота: магарац), имате Републиканце (маскота: слон), и непознату маргину маргине која не може ни да купи место на гласачком листићу. Повремено се појави трећа странка која поремети равнотежу (Теди Рузвелт 1912, рецимо, или Рос Перо 1992) али брзо нестане, остављајући за собом слоновско-магарећи дуопол. Политичка превирања су углавном унутар-партијска. Сукоб Хилари Клинтон и Барака Обаме пре четири године је био личне, а не политичке природе; на крају су удружили снаге и Обамина „промена“ је испала повратак у клинтонизам. Ове године, међутим, постоји итекако идеолошки сукоб међу Републиканцима, чији се естаблишмент (и медији) сатраше да негирају постојање Рона Пола и велике подршке његовим ставовима, како би кандидовали банкарима прихватљивог и тадићоликог Мита Ромнија.

Какве то везе има са Србијом? Ма колико квислиншки култ то хтео тако да представи, у земљи коју они крече у жуто ипак не постоји таква стабилност у политици. ДС је имала минималну подршку пре петооктобарског пуча. ДСС је била још мања. СПО је некада био највећа опозициона странка, а сада је прирепак Чедовишту. Где је данас ЈУЛ? Шта би са Грађанским савезом? Другим речима, странке су далеко мање трајне него што се мисли.

Погледајте само Радикале. Годинама су били најјача опозициона странка, прво Ђинђићевом ДОС-у, а онда његовој „лајт“ варијанти окупљеној око Коштунице. Јесте да су претрпели велики удар када их је издао намесник страначког шефа (то што им шеф неосуђен тамничи у Хагу им само диже рејтинг), али јесу ли заслужили да их медији сахрањују? „Напредњаци“ су медијски исконструисани у водећу опозицију Жутократији, а да никада нису изашли на изборе. Нико у ствари не зна колико народа заиста стоји иза њих. Нема стварних података, само медијских конструкција и оних покварених анкета.

С друге стране, ужасно се потцењује потенцијални учинак Двери. Чак и оне покварене анкете откривају огроман део гласачког тела који је жељан алтернативе постојећим странкама. Па зашто онда они који симпатишу Двери то и не кажу? Зато што Двери углавном нису понуђене као опција. То је проблем са анкетама: резултати зависе од постављених питања.

Што се тиче ДСС... поштујем ово што сада раде, али - руку на срце - то је и премало, и прекасно. Њихова највећа хипотека је Коштуница. Човек је био носилац листе ДОС-а, побогу, био је у власти и са Ђинђићем, и са Динкићем, и са Дачићем, и са Тадићем. И сви до једног су га преварили и понизили. Узалуд му све поштење овог света када је неспособан или - још горе - нема храбрости да уради оно што треба, кад већ има прилику. А није имао једну, већ најмање три.

Стварна опозиција заиста треба да послуша Цвијановићев савет. Али прво треба да се разјасни ко је заиста непријатељ ове и овакве власти, а ко би да ради то исто само мало другачије. Ко је заиста против квислиншког култа, онда не може бити за њихове иностране налогодавце. Ко није у стању да схвати да због личне сујете препушта Србију непријатељима, онда му до Србије очито није стало. Неопходни прекид са жутократијом - а самим тим и системом који сеже даље у прошлост, а чији је жутократија отровни реп - могу да учине само они који ће да признају своје грешке из прошлости и покажу спремност да се за њих искупе. Иначе, џабе сте кречили.

Све ово, дабоме, почива на претпоставци да ће о будућности Србије заиста да се одлучује на изборима за два месеца, а не пре тога, и да ће те одлуке да доносе Срби, а не амбасадори и тајкуни. Али о томе другом приликом.

Пакт

2012-02-24T17:45:00.000+01:00

Прочитајте изјаву Друга Боте, колико год вам било мука.

Љутили сте се ономад на Милошевића кад је рекао да је Србија победила НАТО - иако је био у праву. Јер, НАТО је у марту 1999. узео себи за право да ради шта му је воља, али је на крају ипак морао да се врати у УН и добије дозволу за окупацију. То можда не значи много побијеним, протераним, или искасапљеним Србима са окупираних територија, или вама који сте хтели да „живите као сав нормалан свет“ (дакле, или дужни до трећег колена или корисници бифеа „Контејнер“), али је испало итекако битно.

Елем, љутили сте се онда на Милошевића, дизали сте ријеволуцију (уз пријатељску помоћ Америке и ЕУ) и добили што сте тражили: Друга Боту, Најлепшег, Најбољег, Најпаметнијег, који је својеручно овим договором - споразумом, пактом такорећи - победио на свим изборима десет година уназад и доказао да је баш његова политика једина алтернатива.

Надам се да вам није промакао његов фројдовски лапсус, када је рекао: „Република Србија је чланица Уједињених нација, која поштује Резолуцију 1244 УН која гарантује суверенитет над Косовом, као и одлуку Међународног суда правде, која такав суверенитет не успоставља.“

Значи, свестан је да споразум у ствари признаје НДК, али вас лаже у лице. Поносито и победоносно.

Ботин чауш Борко - неизабран, неовлашћен, Сретењским реферндумом развлашћен да преговара о било чему - вели да је „споразум“ са НДК „у потпуности у складу с националним интересима Србије“. То може да буде једино ако се под тим „националним интересима“ (рогобатна фраза преписана од Американаца, иначе) подразумева самовоља Друга Боте, односно диктат оних који истом теледигирују шта ће да каже или мисли. Само умоболни могу да прогласе победом фусноту у којој пишу две међусобно супротстављене ствари. Које се, је ли, међусобно потиру, па је фуснота бесмислена.

Бивши Премијер кука како је Србија понижена. Па јесте. Али уз дужно поштовање, не знам одакле му образ. Није спорно да су сви слободни Срби овим понижени, али колико је баш он томе допринео? Ко је довео ДОС на власт? Ко је држао Динкића у влади не један, него два мандата? Ко је расписао ванредне изборе и тиме пилатовски опрао руке, а отворио врата овој багри да узјаше? Нисам ваљда ја.

Нећу да позивам на пушке и шуму. Немам на то право. Али јасно ми је као дан да ово неће моћи да исправе никакви избори, макар били најпоштенији на свету.

Јарам који осећате око врата само ви можете да скинете. Нико други.

Мој добри роде...

2012-02-24T17:35:00.000+01:00

ПЕСМА

Мој добри роде, сви су лагали
и твој су видик сав помрачили
за својом срећом само трагали
и све су крали, и све тлачили.

Уместо млека, крв су сисали
у страдањима твојим дугима
твоје су светло име брисали
да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали
с издајником горде тврђаве
у заклетви те свакој варали
на води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре
на губилишту подло пирују
на буњиштима саде ловоре

и мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави
вапај твој не чују што тугује
јер издајник је још и сад тврђави
с убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провалији
свуд су у причест отров ставили
с лупежом све су новце ковали
са кривоклетником завет правили.

Јован Дучић (1871-1943)

Нож у леђа

2012-02-23T19:29:00.000+01:00

Жутократски одговор на сретењски референдум стигао је синоћ: жандармерија је напујдана на цивиле који су држали барикаду на Јарињу. „Српска“ жандармерија, окупациони КФОР и Тачистански РОСУ - на истом задатку.

Иако су носили фантомке, жандари који су синоћ ударили на свој народ у име окупатора скинули су све маске са својих налогодаваца. Огољена је дубина издаје и ширина моралне беде у Жутограду. Оно што себе назива владом Србије није ништа друго него извршилац налога теледиригованих из Вашингтона, Брисела, Берлина.

Последња вест је да „Змија“ задовољно констатује како Србија практично признаје његову „независну државу Косово“. У име фантомске кандидатуре, која и да буде одобрена не даје Србији апсолутно ништа (али њима даје паре и власт), спремни су да предају - чак ни продају - све.

Време је да добију поруку да то што би да предају није њихово.

„Има ли Срба у овој соби?“ питао је ономад амбасадор Конузин на скупу невладника, поданика и подрепаша. Није их било. Мучно је што их, изгледа, нема ни у жандармерији. А има ли их у Србији?

Грам кокаина француске собарице

2012-02-21T19:35:00.000+01:00

Жена Француског Амбасадора (познатија као списатељица Б.С.) ухваћена је у куповини кокаина. Хтела грам, добила 0,87 - и име у новинама, са две недеље задршке.

Оправдана Schadenfreude је прва реакција, дабоме. Та жена је толико кињила и пањкала своју земљу и народ, да ово делује сасвим заслужено. Али онда долазе питања.

Зашто се ово крило две недеље, и тек сад је пуштено у новине? Зар није Б.С., колико год извикана, ипак бивши следбеник Чедовишта? Што ће рећи да се квислиншком култу исплати да је баце под метафорички аутобус зарад пар политичких поена.

Б.С. је одавно бедна карикатура драмског писца, чије се представе пуне само по команди Странке. Можемо да ликујемо због њеног пада, али не смемо тиме да идемо на руку њеним дојучерашњим саборцима, који би да праве полицијску државу где је свако крив што је жив.

Нешто слично су покушали да ураде и са причом о Николаидису и Угричићу: потрошили потрошне, а притом покушали да монополишу слободу говора. Није им прошло, али замало.

Узалуд нам Schadenfreude ако се на крају Чедовиште последње смеје.

Квалитет милосрђа

2012-02-20T20:48:00.000+01:00

Зашто сам убеђен да ћемо ускоро да будемо сведоци (или учесници) пада жутократије? Зато што се већ расправља о томе шта после.

Избори су на Ђурђевдан. Ако их квислинзи и Империја и тада покраду и обесмисле, као што се десило 2008, на власт ће доћи далеко веће зло. У том случају неће бити ни времена и простора за расправу, већ само за борбу на живот и смрт. Али ако се деси нешто попут резултата са краја 2003 - када је ДОС доживео потпуни крах упркос деветомесечној апсолутној страховлади (или баш због ње) - онда ће то бити пораз и за квислиншки култ и за њихове спонзоре, Империју и ЕУ. Како год било, биће то крај жутократије каква је данас.

Прва могућност не оставља много простора за размишљање. Сун Цу је пре два и по миленијума писао: „Кад си на тешком терену, напредуј. Кад немаш одступницу, користи трикове. На брисаном простору, бори се.“ Жутократија је показала да може горе и од ДОС-а, и од година рата и санкција. Замислите како ће се понашати следбеници квислиншког култа, убеђени да имају апсолутни мандат не само за „промену кода“ већ и „преокретање“ државе, друштва и народа. Ако до тога дође, пушку па у шуму.

Друга могућност носи са собом нешто компликованији избор. Рецимо да квислиншки култ пред олтаром лажног бога демократије доживи заслужени слом. Шта онда?

Још јесенас је колега Вештац, реагујући на призоре черечења пуковника Гадафија од стране „демократских“ џихадиста Империје, писао баш о потреби за чојством приликом ослобађања Србије. И данас сматрам да су Милошевић и Коштуница ономад спречили да „октобарска револуција“ прерасте у крвопролиће; оружје је већ било спремљено, а самозвани шампиони демократије и људских права нису имали ништа против убиства, ако би их то довело на власт. Милошевић је после, издан и утамничен, бранио не само свој образ већ и земљу и народ који су га издали. Можда је Гадафи онако зверски убијен баш зато да би се избегла реприза тог фијаска Империје.

Много зла је почињено, не само за последње четири године, или дванаест, или педесет и кусур година пре тога. То не може и не сме да се заборави, да се не би поновило. Виновници морају да одговарају. Али природа тоталитарних режима је таква да мрежу свог непочинства шире на све чега се дотакну. Господ ономад рече да само безгрешни имају право да баце камен. Зато мислим да каменовања неће ни бити.

Момчило Селић добро запажа да се српске револуције разликују од осталих по томе што траже повратак на старе идеале, док остали теже - немогућем - успостављању раја на земљи. Али баш зато упозорава да истински прекид са узурпацијом српске државности и идентитета мора да садржи и прекид са осветничко-егзекуторском праксом, како из периода брозовштине тако и из прве деценије 21. века:

„Освету за безмало столетно гажење српске части мораће да ограниче на масовно одузимање напљачканог и несојлуком и подлошћу стеченог. У то спадају титуле, награде, почасти, положаји чак и више од банковних рачуна и некретнина. Недоличне ваља јавно срамотити у сразмери са њиховим непочинствима спрам овога народа.“

У поганим устима родомрзаца, невладника и жутократа „лустрација“ је постала ружна реч. Али нас ради, морамо да јој вратимо прави смисао и значење. Хоће ли тај процес бити овакав или онакав није тривијално питање; од њега ће зависити да ли ће антижутократска револуција заиста да нас врати на прави пут, или ће бити још једна странпутица, са које ћемо још теже да се враћамо.

Освета је један од основних људских порива. Али правда је једна од најсветијих тековина цивилизације: освета подигнута на конструктиван ниво. Циљ правде није само да казни злодело, већ да надокнади штету почињену тим злоделом. Често заборављамо на правду, иако химну почињемо баш њом.

Јесу ли следбеници квислиншког култа више него заслужили да висе са бандера, да осете „толеранцију и цивилизираност“ набијања на колац, да им главе красе шиљке на огради пред Скупштином, или чак (у поређењу са свим тиме, милосрдни) стрељачки вод? Па јесу. Само, шта би тиме добила Србија? Огорчену децу и родбину, ореол мученика који би само допринео да квислиншки култ опстане и можда поново ојача. Краткорочно задовољство и дугорочни проблем.

Имам бољу идеју. Одузимање незаслужених титула, положаја и почасти је добар почетак. Без поврата опљачканог - тј. заплене злочином стечене имовине - тешко да може да буде правде. Али како да срамотимо људе који се ничега не стиде?

Предлажем да се сваком функционеру садашње владајуће коалиције изрекне мера губитка активног и пасивног бирачког права, у трајању од 8 до 20 година (како је ко заслужио). У том распону, губе право не само да бирају, већ и да буду бирани, или да буду именовани на било коју функцију у државној служби. Значи, ни као шинтери или градска чистоћа. Губе и право на државну пензију, али могу да затраже социјалну помоћ.

Право да човек живи од свог рада, међутим, мора да буде неотуђиво у држави која претендује да буде слободна и праведна. Ако могу и хоће да живе од неког поштеног посла, било да их неко други унајми (али не држава) или да буду сопственици, то нико не може и не сме да им ускрати. Тако ће да буду од користи и себи и другима, и можда излечити своје болесно властољубље до истека забране.

Размислите пре него што одбаците овај предлог као превише благ. Зар није најгора клетва у нашем народу „дабогда им'о па нем'о“? Зар најправеднија казна за лопове и издајице није да их принудимо да раде поштен посао - ако су за то уопште способни - ако желе да једу и имају кров над главом? Притом им држава нит' ломи ногу, нит' обија џепове: слободни су да раде за себе, па ко воли с њима да има посла, нек изволи. Као и свак други у Србији, уосталом.

Овај аранжман је хуманији, праведнији и практичнији од стрељања, затвора, или прогонства. Потпуно је у хришћанском духу пружања свакоме шансе да се искупи за своје грехе и спасе оно мало душе што им је можда остало. А тај квалитет милосрђа могао би да послужи и за пример другима. Јер, иако су Срби понајвише ојађени кугом родомржње и самосатирања, нису у томе једини на свету.

Спуштање на ниво Чедовишта

2012-02-02T22:44:00.001+01:00

На недавни ТВ-спектакл у Београду нико није остао равнодушан. Обожаватељи лика и дела Чеде Јовановића (Аваз, е-новине, Соња Бисерко, итд.) показали су како изгледа селективна перцепција, тј. кад се чује а не слуша, види а не гледа. Са друге стране, сматра се (оправдано, рекао бих) да је Додик одржао лекцију не само родомрзачкој перјаници Србије већ и самим властима, од којих се нико није усудио да дигне глас на клевете самопроглашеног либералдемократе. Можда зато што иза њега стоји Амбасада (зна се чија) којој и они подносе рапорт.

Гледано из те перспективе, примамљив је закључак да је ово „сучељавање епских размера“ у ствари било „генијална“ идеја (како вели Невенко Шкрбић, на пример). Гост-коментатор Србо међутим, сматра да је Додик појавом у Београду направио грешку:

Додик против Јовановића: Под чијим условима?

Милорад Додик има својих мана. Ефективна иагресивна одбрана права Српске на постојање изван доминацијефундаменталистичког Сарајева, међутим, није једна од њих. Као предсједникСрпске, он чврсто подржава њене историјске тековине, уназад до самих почетака,и то не само у погледу одлука који је он лично доносио и спроводио у оквирусвојих мандата. Онтакође чврсто стоји иза неотуђивог права српског народа у БиХ на независно опредјељење о свомполитичком статусу. Тако и треба.

Јуче је, међутим, направио грешку. Незнатну, али ипак грешку, бар у маркетиншком погледу. Поступио је потпуно непримјерено својим државничким надлежностима кад је пошао у Београд, да расправља о темама важним за државну политику Српске са маргиналним београдским политичарем који је увриједио њега и босанске Србе.Чедомир Јовановић је био у предности прије него што је расправа и почела.

За Јовановића, који је бахато, али нимало изненађујуће, назвао Српску „геноцидном творевином“ неколико данараније, ова утакмица је била скоро па добијена унапријед. Не зато што је мислио да је добије аргументима – ја од њега и не чух смислених аргумената или изношења чињеница током читаве расправе – него зато што је он, вођа једне странке која једва да има довољно подршке народа да пређе скупштински праг (што ЛДП чини нерелевантном), успио да се изједначи са изабраним предсједником Српске, који је, нажалост, загризао мамац. Милорад Додик нема обавезу да иде у Београд да доказује икоме ишта, сем можда српском патријарху, а камоли да понижава и себе и своју функцију одговарајући на Јовановићеве провокације идући му на ноге.

Нећу да улазим у Јовановићеве разлоге за давање онакве изјаве, која је уосталом само потврдила његов статус политичког отпадника, каквим га сматра велика већина бирача у Србији. Оптужбе типа „страни плаћеник“, које му се често упућују, никад нису добиле више на тежини него послије овог напада на босанске Србе. Можда је то само била изборна тактика. Или је то био само један ударац упућен у склопу шире пропагандне офанзиве против Српске. У сваком случају, било је то нагло појачање радарског сигнала Јовановићевог генерално досљедног анти-српског тона, увијеног у србијанство самонаметнутог комплекса ниже вриједности, које скоро нико у Србији не цијени и не прати. Овај напад на Српску, који Јовановић није био ни вољан ни способан да на адекватан начин оправда пред јавношћу, је био преоштар и рекао бих необичан, чак и ако је дошао из тако препознатљиво злонамјерног извора. Али баш та препознатљива злонамјерност извора пробудила је у мени злокобни осјећај да овај напад Јовановића на босанске Србе није могао бити само спорадичан испад.

Гледао сам расправу. Да, била је то расправа, иако је Додик започео тврдећи да није дошао да се расправља. Зашто сте онда дошли, Предсједниче? Зар нисте предвидјели да ће Јовановићева провокативна реторика, подупрта само агресивним ставом, да вас уздрма?Био сам запрепаштен од самог почетка модераторкиним напором ка подривању Додиковог положаја непотребним, значи прорачунатим, покушајем да објасни и оправда контекст у којем је Јовановићев клеветнички напад на босанске Србе и њихово историјско искуство изведен. Одужила је увод, бранећи клеветника и упорно настојећи да покаже да су Јовановићеве ријечи извађене из контекста, иако је било сасвим јасно да је његова изјава остајала иста и унутар контекста у којем је изговорена и да њена суштина није била промијењена широм идејом поруке. Он је рекао, недвосмислено, да је Српска изграђена на геноциду, не условљавајући ову суштину квалификације остатком поруке, не супротстављајући јој ништа и не остављајући простор за двојака тумачења. Иако јесте важно посматрати сличне изјаве у ширем контексту, шири контекст Јовановићеве поруке главном одбору своје странке ничим није мијењао значење контроверзне сржи те поруке. Контроверзна је, додао бих, само зато што је узбудила страсти, а не зато што има разлога да се сумња у неистину и злонамјерност изговореног. Да будем поштен према Јовановићу, он и није играо на карту вађења реченице из контекста. Било како било, тон овог догађаја у организацији Танјуга је био анти-додиковски од самог почетка. И појачан тон Јовановићевог микрофона у поређењу са Додиковим говори о незавидном положају у који је Додик сам себе довео.

Додик, на тренутке видљиво нервозан, сљедећу грешку је начинио покушавајући да расправља са Јовановићем аргументима - мада овај своје ставове није ни аргументисао, ослањајући се на клишее аманпурског поријекла и на низ анти-српских пропагадних парола на којим би му завидио и Мустафа Церић. Додик је упао у замку, спуштајући се на Јовановићев галамџијски ниво. Покушавао је да оповргне Јовановићеве дисквалификације, засноване на испразним предрасудама, посезањем за чињеницама и основаним тврдњама које је Јовановић одбијао као безначајне или перфидно изокретао у бесмислене. Јасна реторичка разлика се испољила између њих двојице: Јовановићева склоност ка исмијавању ослањања на себичне националне интересе као политичке мотивације је наоко надгласала Додиково инсистирање, помало неспретно, на очигледности тог интереса, што је природно својствено сваком прагматичном вођинарода.

Иако је побио све Јовановићеве инсинуације, једну за другом, посежући за чињеницама и логичким закључцима, Додик је на тренутке губио стрпљење са Јовановићевим агресивним настојањем на површним ставовима и плитким аргументима суоченим са тако убједљивим чињеницама. Упркос унапријед одређеним позицијама описаним на почетку, јасно је ко је добио ову расправу: нико. Расправа је била некоректна у старту, не због Јовановићеве надмоћи у било ком погледу, него зато што је Додик изабрани вођа чије је политичко дјеловање подложно критикама и преиспитивању, јер је транспарентно и јер је предмет природног позивања на одговорност у духу функције на коју га је народ изабрао. Јовановић, с друге стране, нема тај терет и може да млати по Додику и босанским Србима без посљедица и одговорности према јавности.

Због овога ме је Додиков долазак у Београд потпуно збунио. Нема сумње да су чињенице у овом расправи на страни босанских Срба и да их је Додик представио на начин којим би придобио разумног и незлонамјерног противника, али је требало да пошаље Сташу Котарца да се рве са бесмисленошћу Јовановићевих уједа, ако је уопште хтио да се тиме бави. Милорад Додик и Српска немају шта доказивати Чеди Јовановићу и његовој врсти Срба. Не само то, него предсједник Српске није смио дозволити себи расправу о државној политици са шефом минорне и екстремистичке политичке странке у Србији, који усто има и крајње лошу личну репутацију.

Прави одговор би, у ствари, био позив Јовановићу да дође у Бању Луку и расправља са Котарцем, Драгом Калабићем или - најадекватније - са Миланком Михајлицом. Ако одбије и наступи са неким шупљим изговором, био би виђен као кукавица која не стоји иза својих ријечи. Додик је, с друге стране, показао да се не плаши изазова, али ипак није било мудро пристати на овакву спрдњу. Ова расправа му уопште није требала, осим ако није хтио мало да покаже зубе (иако се није баш прославио у томе). Србима који слиједе Јовановића неће мишљење промијенити Додик, јер га они свакако не разликују много од Радована Караџића. Већина Срба не сматра Јовановићев вербални пролив озбиљном политичком линијом и нема разумног Србина који би одједном повјеровао Јовановићу на ријеч да Српска јесте то што он каже да јесте. Такође сумњам да је у питању била нека намјештаљка платформе Додику која је послужила да он јавно одбије нападе на Српску и да понови свој став према догађајима везаним за Сребреницу, јер је изгледало се он далеко нелагодније осјећао у Танјуговој столици него његов противник.

Као што рекох, збуњен сам и вјероватно ће морати да прође неко вријеме, и да у јавностизађу додатне информације, да бих разумио разлоге Додиковог спуштања на ниво Чедомира Јовановића. Српска је стварност и - иако је одбрана њеног постојања и њених историјских тековина од непрестаних напада од непроцјењиве важности и задатак сваког разумног Србина - ја не мислим да је њен предсједник себи учинио услугу придајући политички значај неком Чеди Јовановићу.

Ова расправа је други по величини политички успјех у Јовановићевој каријери - само због чињенице да је у њој био учесник.

Крв, мед и подвала

2012-01-28T21:56:00.001+01:00

Добро је питање поставио Стефан Каргановић пре неки дан: зашто је Србима толико стало до редитељског првенца Анћелине Жоли?

Јесмо ли стварно толико искомплексирани да нам је стало шта нека тамо надобудна глумица мисли о нама? Зашто нам баш сад то толико смета, после дводеценијске сатанизације и док у Београду на власти седи режим који свакодневно Србе и Србију много горе блати и кињи (а о пљачкању и саучесништву у убијању да сад и не говоримо)?

Мислим, и треба да смета - али исто тако треба да имамо осећаја за меру. Значи, да схватимо где се „У земљи крви и меда“ уклапа у општу структуру сатанизације Срба, и како се томе можемо најефикасније супротставити, тако да ем има учинка, ем да на то не потрошимо превише времена и труда који су потребнији на другим местима.

Хајде прво да сагледамо чињенице. У филму се Срби приказују као злотвори мотивисани расизмом и мржњом, а Муслимани као њихове племените и невине жртве. Сценарио је писан на основу медијске фантазије о рату у БиХ који су ономад пласирали западни медији, док је сценографија преузета из Спилбергових ратних филмова. Коштао је 13 милиона долара, а није зарадио ни 2% од тога; америчку кино-публику просто не занима Анђелинина садо-мазо фантазија о Босни. Критичари га универзално не подносе; чак и они који се слажу са фантазијом нису одушевљени стилом и техником. Изостале су и награде: филма нема ни међу добитницима „Златног глобуса“, ни међу кандидатима за „Оскара“. По свим мерилима Холивуда „У земљи крви и меда“ није неуспех, већ прави фијаско.

Каргановић у свом тексту прави поређење са одсуством шиптарске реакције на акциони трилер „Отета“ (Taken) од пре три године, иако се у њему сасвим реалистично представља албанска секс-мафија. Да су ишта рекли, оправдано би им се поставило питање: „А шта ту није тачно?“ Још је „Отета“ био хит, који је зарадио близу триста милиона долара, а гледало га је и старо и младо, и мушкарци и жене... Дакле, редак погодак филмске индустрије. И не само да се однос Америке према Шиптарима није променио, већ је баш у време појаве тог филма проглашена „Независна држава Косовија“.

Зато ми је било сумњиво што су медији у Србији - који се иначе просто такмиче у пљувању Срба - одједном почели хајку на Жоли и њен јад од филма. Неће бити да то чине из новооткривеног родољубља. Али нисам повезао све ове нити док се потом није дигла прашина око србомрзачког лупетања о „цивилизацијском искораку“ оног савјетника што је умислио да је писац. Па једни вичу „слобода говора“, други вичу „говор мржње“, а цела представа личи, како вели Жељко Цвијановић, на трку паса у Пекаму.

Данас Жоли преко свог агента поручује да није позивала на укидање РС и да није тачна оптужба да се у њеном филму спомиње број од 300.000 жртава у БиХ. Брзом претрагом може се установити да је извор тих информација таблоид Курир, који је цитирао изјаву функционера Савеза логораша РС Обрада Бубића да се спрема позив на укидање РС (!). На то су се надовезале Вести, које су још навеле да су саветници на сценарију били Ричард Холбрук и Весли Кларк. Ово за Кларка још и верујем (објашњава лош квалитет сценарија), док код Холбрука не можемо да проверимо, осим ако неко нема његов број у паклу. Све у свему, кренула је хистерија, док је упозорење власти РС („Не можемо коментарисати оно што се није десило“) остало непримећено.

Сад посложите коцкице. Месец дана после премијере филма који је доживео фијаско и код публике и код критичара, креће хајка на фиктивну изјаву режисерке. (Дез)информацију из жутих медија спремно преузимају „герилци“, јер се једини и баве борбом против србомржње. Онда Анђа каже: „Али ово није истина, мене су сироту оклеветали“. И тако испадне да је у ствари она жртва злих, хистеричних, параноичних Срба који њен, бива, племенити и добронамерни филм клевећу и пањкају. Што је, дабоме, најбоља могућа реклама за филм у којем се Срби приказују као злотвори мотивисани мржњом и паранојом. Па још према женама: Ајли у филму, Анђи у збиљи. К'о нацртано. Можда зато што јесте?

Људи који воде Империју (међу које спада и Анђин CFR, тј. Савет за иностране послове) живе у једној виртуелној стварности, убеђени да њихове фантазије могу да обликују свет. Проблем је што се то некада заиста и деси, односно што је невероватно једноставно изманипулисати перцепције људи ако су већ склони да у нешто поверују. Ако мислите да то не могу да ураде нама, шта је са 5. октобром? Већу превару тешко да је ико „попио“ у последње време, а ми се од ње чак нисмо ни отрезнили.

Све то скупа дабоме не значи да сад треба да шаљемо децу у биоскопе да гледају „У земљи крви и меда“ о трошку државе, као што жутократе хоће да ураде са „Парадом“ (документи који на то указују стварно изгледају аутентично). Али значи да не треба да реагујемо хистерично, јер тиме изгледа пристајемо да будемо статисти у једном другом, озбиљнијем филму, али са ништа мање србомрзачким сценариом.

Прави одговор на ово „суморно смарање“ од филма (како је Анђино остварење надахнуто описао један критичар) био би: „А ко је то Анђелина Жоли, и зашто да нас је брига шта она о нама прича?“ Тако ће још један наручени филм о злим Србима заслужено да пропадне на биоскопској каси. А енергија потрошена на дреку о њему, уместо да је пропагандисти Империје искористе против нас, може да се усмери на борбу против далеко већих штеточина од холивудских - оних у Жутограду.

Капетане, капетане

2012-01-23T09:01:00.000+01:00

(Блог Револуција, 23. јануар 2012)

Велика путничка крстарица „Costa Concordia“ ударила је у петак, 13. јануара на спруд поред талијанске обале и преврнула се (видети илустрацију). Најмање 12 путника је страдало (мада је скоро три хиљаде путника и чланова посаде спашено), а кривица за инцидент бачена је на капетана Конкордије, Франческа Скетина (Francesco Schettino). Да ли оправдано? То још не знамо, али је инцидент послужио као повод Алу Луису, блогеру Волстрит журнала, да се осврне на разне „капетане“ чији је учинак био далеко гори од Скетиновог...

Капетане, ој капетане
(Волстрит журнал блог, 22. јануар 2012)

Нисмо фер према Франческу Скетину, којег већ зову „Капетан кукавица“. Његов учинак није много гори од многих других кормилара.

Оно јесте да је насукао крстарицу од 450 милиона долара и да су при томе изгубљени животи, али то је био несрећан случај. Силни капетани су храбро пловили опасним водама и насукали своје лађе на стене. И исто тако су се оклизнули на палуби и упали у чамце за спасавање, остављајући путнике и посаду да се подаве. Читате о томе већ деценијама.

„Капетан“ Џефри Скилинг је напустио брод да би провео више времена са породицом, да би за пар месеци Enron потонуо. И он је тада рекао да се радило о несрећном случају.

Берни Еберс је изјавио да нема појма како су лажирани обрачуни завршили у бродском дневнику. Као капетан WorldCom-а, имао је преча посла него да се бави рачуноводством.

Денис Козловски је волео талијанска острва исто колико и Скетино, па је потрошио 2 милиона долара које је опљачкао од акционара Tyco International да својој жени организује рођендан на Сардинији.

Ричард Фулд је упловио Lehman Brothers у мочварни залив токсичног дуга и ту ударио у стену. Каже, није је било на његовим картама.

Џими Кејн је наводно пушио траву и картао док је тонуо Bear Stearns.

Џон Тејн се добро побринуо за посаду Merrill Lynch, поделивши им бонусе у износу од 3,62 милијарде долара, док му се фирма насукала на (спруд) Bank of America.

Анђело Мозило је одбио да потоне са својим бродом. Уновчио је 200 милиона долара у акцијама пре него што се преврнуо Countrywide Financial, оставивши олупину акционарима.

Берни Медоф је имао чудан начин финансирања својих јахти. Чак је једну назвао „Бик“ (игра речи на енглеском: bull је пристојнији начин да се каже bullshit, односно жестока лаж - прим. прев.). Лаковерни су мислили да се ради о симболу растућег тржишта...

Ален Станфорд, други по реду светски преварант после Медофа, ове недеље треба да изађе пред суд. Својом оф-шор банковном империјом, Stanford Financial, окупирао је острвску државу Антигву. Неки су га чак звали „Карипски гусар“.

Тони Хејворд је учестовао у регати док је бушотина његовог BP пуштала нафту у Мексички залив. Попут осталих осрамоћених капетана, рекао је: „Хоћу да имам стари живот“.

Данијел Мад, капетан Fannie Mae и Ричард Сајрон, капетан Freddie Mac, претоварили су своје теретњаке безвредним хипотекама. Нису ни морали да ударају у стене, потонули су сами од себе.

Џон Корзин је потопио MF Global толико дубоко да још не могу да нађу све делове брода. Ни у Бермудском троуглу није могуће да тајанствено нестане 1,2 милијарде долара улога...

Капетан Бен Бернанке је поринуо QE1 и QE2, а ускоро ће да крсти и QE3 у флоти Федералне Резерве. Намерава да овим програмима куповине меница спасе све бродоломце на финансијским морима.

За разлику од наведених капетана, Скетино није све ризиковао у саможивом покушају да се беспризорно обогати. Вероватно није чак био ни пијан, попут капетана несрећног танкера Exxon Valdez. Само је хтео да развесели путнике проласком поред лепог острва.

Потом је урадио исто оно што сваки капетан уради у незамисливој кризи. Открио је да баш није толико неустрашив као што је мислио. Почео је да паничи, оклизнуо се и некако завршио у чамцу за спасавање. Вероватно сад жели да није. Али бар није скочио са златним падобраном...

(исправљено 30.1. - како напомиње колега Вештац, капетаново име се изговара „Скетино“)

Луди ген, или криза идентитета

2012-01-22T09:00:00.003+01:00

Средином децембра, по повратку с путовања, пао ми је за око нови блог: The Serbian Roundup (преведено отприлике, Српски преглед). Својим концизним и прецизним коментарима о темама од значаја, аутор овог блога (Србо) је за кратко време постао значајно појачање на дугом и тешком борбом измореном англофонском медијском фронту.

Текст у прилогу је адаптација коментара од пре неки дан, а који се дотиче једне специфичне мане у карактеру Срба – теме о којој сам већ писао, али која итекако завређује даљу пажњу.

Губитак сопства
„Луди ген“ или Криза идентитета
Пише: Србо

Имам пријатеља који обичава да каже како Срби посједују неки „луди ген“ који нам онемогућава да правилно резонујемо, да градимо здраворазумски поглед на свијет и да се руководимо својим колективним интересима у размјени са тим свијетом. Чуо сам Дејана Лучића, српског писца, како тврди да српски мозак не саобраћа на истој фреквенцији као мозак припадника западноевропских народа. Професор Смиља Аврамов је искористила израз „разборитост“ да опише шта нама као члановима заједнице – као и самој заједници – недостаје у друштвено-политичком опхођењу.

Заиста, расправа два Србина се често претвори у размјену промашених поенти, једностраних изјава тешких за усклађивање и схватање у оквирима вођене расправе, непотребно тражење длаке у јајету, небулозне и беспредметне тврдње, лутање у мистификације, погрешна историјска тумачења, бркање баба и жаба, етикетирање, жигосање и дисквалификацију саговорника или предмета у расправи, неутемељених оптужби и, на крају, директног блаћења и изругивања. Не говорим ја о расправи два Србина супротстављених идеологија. Напротив, расправе оваквог типа се често распламсају и између Срба који себе сматрају националистима или патриотима. Ја нећу да кажем да и ја нисам крив за учествовање у сличним расправама, али се бар трудим да их избјегнем кад им препознам потенцијал.

Нећу ја сада да лијепим на сопствени народ неке злонамјерне психијатријске дијагнозе, нити ћу се претварати да имам потребну стручност и умне способности да ја сад ту вршим неке психолошке или социолошке анализе српског народа и његових прикључака и отпадака. Ипак, боли та очигледност да је српска прошлост – пуна крвавих сукоба и страшних људских губитака и жртава, вјерских и идеолошких наметања и испирања мозга, замјене идентитета и теза о идентитету, сакаћења, распарчавања и других тјелесних и душевних траума каквих историја није нанијела можда ниједног другом народу – створила крајњу збуњеност у српском колективном уму.

Та збуњеност, дезоријентисаност, преклопљеност и промјењивост друштвено-идеолошких образаца, углавном наметнутих споља, од чинилаца страних српској органској природи који су је потисли и обезвриједили и која једва може да се препозна у својој суштини, довела је до немоћи те исте органске суштине да се поново наметне народу као опредјељење, чак и кад успије с времена на вријеме да провуче главу кроз гомиле препредених идеолога са њиховим агресивним догмама које су и разориле српски народни дух до непрепознатљивости.

Обезглављено и остављено без вођства – јер су се његове органске елите саможртвовале ради површних стремљења и ласкања наметнутим трендовима и догмама везаних за те трендове – Српство је дозволило страним и лукаво непријатељским службама да му се увуку у поре, под плаштом револуционарне динамике, осавремењивања или глобализма, и да замијене наше органске, аутентичне тежње, његоване и јачане вијековима. Орјентири српског колективног усмјеравања и стремљења су помјерени изван оквира Српства, на туђа мјеста, на координате туђе по поријеклу и особеностима. Дали смо се збунити шареним нискама заваравајућих и пролијећућих туђих замисли које су нас постепено огољеле и гурнуле у запећак особености и тежње органски и суштински наше. Други су нам рекли шта смо и шта треба да будемо, а шта хоћемо и шта нам треба. Кренули смо у потрагу за нашом путањом пратећи звијезде туђом руком насликане на нашим небесима.

Тјелесно и душевно мучење кроз које је Српство пролазило у различитим раздобљима прошлости, посебно кроз двадесети вијек, оставило нас је са изгубљеним и несигурним осјећајем сопства. Новонаметнути идентитети, као југословенство или комунизам, дјелимично или потпуно су замијенили Српство као оквир особености и посебности Срба. Прије тога, насилна и добровољна превјеравања на ислам и католичанство поплочали су пут томе да сама могућност замјене идентитета, заснована на материјалној или политичкој погодности, постане здраворазумска опција. Ово крњење српске народне особености и мутирајући облик Српства учинили су нас све рањивијим према настављеним и појачаним удруженим напорима да се Српство даље збуни и дезоријентише у сврху даљег распарчавања.

Не можемо бранити нешто чије потребе за заштитом нисмо свјесни. Сопство је и основно и врховно лично и колективно право, а и обавеза, и изгубити свијест о сопству и разборитост у његовој одбрани, његовању и напредовању значи стати на танак лед самог постојања и недвосмислено, а несвјесно кренути ка пропасти.

Учестали ударци по глави морају оставити тјелесне ране и душевне посљедице. Код појединаца, али и код група, таква дејства изазивају дезоријентацију, а дезоријентисани пипају око себе тражећи било чију руку која се нуди да их води. Срби су данас таква група. Било чија испружена рука може нас одвести било гдје, напријед или у застрањење, али само своју руку нећемо напипати. Ми смо као савремени потрошач који не зна шта му стварно треба, него купује чисто јер се нешто продаје и добро рекламира.

Срби морају почети да се окрећу себи, да обнове градиво о себи, о томе ко су, како су настали и у које токове се најбоље уклапају, такви какви су. Морамо да идентификујемо наше посједе, да их скупимо и да их носимо кући. Као први корак ка реоријентацији морамо да постанемо свјесни дезоријентисаности и да усљед тог сазнања престанемо да пипамо унаоколо, тражећи понуђену руку странца.

Морамо почети просијавати, провјеравати и каналисати то шаренило идеја и утицаја бачених пут нас да нас збуне, подијеле и натјерају да изгубимо себе. Само разборити и доносећи разумне одлуке, засноване на заједничком осјећају сопства и вођене заједничком себичношћу, инстинктивном и логичном, Срби могу да се реоријентишу ка својој органској особености и унутрашњем свјетионику. Морамо себе провести кроз терапију, рехабилитацију, једну катарзу без које, бојим се, оживљавање српског народног духа неопходног за сам опстанак граничи са немогућом мисијом.

Ћирилица

2012-01-18T20:19:00.000+01:00

Три занимљива текста освануше недавно на НСПМ: један на Бадње вече, један пред нову годину, а један јуче. Прво је Василије Клефтакис понудио студију о систематском затирању ћирилице, са све табелама и графиконима. Онда је Никола Танасић прокоментарисао један заиста глуп (али и зао) текст Жутитике о српском писму. На крају је причу о ћирилици заокружио одличан есеј Александра Ђикића.

Дилема, у ствари, и не постоји. Ћирилица је оригинално српско писмо, створено за потребе овог народа и његовог језика. Можемо да расправљамо до које мере је Вукова реформа отуђила савремени српски језик и правопис од својих историјских корена и братских језика попут руског, али ваљда је неспорно да је и Вукова ћирилица аутентичнија од некаквог римског писма са накалемљеним квачицама?

За очување ћирилице, односно супротстављање пројекту расрбљавања чији је саставни део наметање гајевице, није потребна никаква државна репресија, никакво судско кажњавање, забране, и слично. Довољно је само да се свесно чини напор да се пише сопственим језиком и писмом, а да се према онима који то не чине примене мере друштвеног остракизма, од пријатељског савета, преко подсмеха, па све до бојкота.

То, дабоме, неће имати неког великог ефекта на kulturkämpfer-e из невладничко-жутократских редова, који латинишу из политичких и идеолошких разлога -али њих свакако морамо да се решимо како би физички опстали, тако да је њихов став према ћирилици небитан. Што се трговаца тиче, најбоља мотивација је профит: када они који користе гајевицу примете да због тога губе промет, видећете колико ће брзо да је напусте. Не каже бадава народ: „Пара врти где бургија неће“. Не односи се та изрека само на мито...

На крају, највећи савезник ће нам бити технологија. Баш ти мобилни телефони и компјутери, за које злобно-будаласта новинарка тврди да нису исплативи на ћирилици. Како? Просто. Водећи светски произвођачи софтвера нису добили допис од Невладе Жутије да све има да буде на кусој латиници, већ у оквиру сваког оперативног система постоји уграђена опција за „српски - ћирилица“. Гугл сваку страницу на гајевици идентификује као Croatian, док све писано на српској ћирилици лепо идентификује као Serbian. Па ко хоће да се сматра Croatian нека пише гајевицом.

СМС и мобилне телефоне са физичким тастатурама увелико замењују „паметни телефони“ са виртуелним и програми за дуже поруке. И што је најлепше, сви ти програми имају аутокоректор за енглески (будући да енглески има глупа и конфузна правописна правила, па англофони често погрешно напишу речи), који све писано кусом латиницом преврћу у (по њима) исправан енглески. Будући да постоје виртуелне тастатуре на српској ћирилици, и да текст писан на њима неће да масакрира енглески аутокоректор, упитајте се колико ће брзо „текстери“ да почну да пишу на српском, из чисте фрустрације?

Знам да је иронија што управо Империја нуди технолошко решење за супротстављање сопственом пројекту „културног чишћења“ Срба, али тако иначе функционише Божија правда.

Христос се роди!

2012-01-07T08:05:00.004+01:00

„Озбиљан изазов нашег времена угрожава саму душу човекову, тражећи да затре морални смисао који је у наше душе усадио Бог. Данас људе покушавају да убеде да су они - и само они - мера истине, да свако има своју истину, и да свак за себе дефинише шта је добро а шта зло. Божанску истину, па на основу тога и разлику између добра и зла, покушавају да замене моралним релативитетом и апатијом која уништава душе људи, лишавајући их вечног живота. Ако природне катастрофе и војне операције руше спољне структуре живота, морални релативизам урушава савест човекову, чини га духовним инвалидом, искривљује Божански закон постојања и квари однос са Створитељем.“

(из Божићне посланице Патријарха московског и сверуског Кирила)

Мир Божији - Христос се роди!

Преломна година

2011-12-31T18:27:00.001+01:00

Још крајем 2010. је многима постало јасно да је од Србије направљена једна велика Жута Кућа, где се у име безалтернативног ЕУропства врше наокрутнија мучења и експерименти in vivo из друштвеног инжињеринга. Сада, на крају 2011, знамо и резултат ескперимента: потпуни неуспех.

У години на измаку, Жутократија је из дана у дан срљала из пораза у пораз. Ништа јој није ишло на руку. Јесу ухапсили Младића и Хаџића, и уредно их испоручили Инквизицији да ова попуни албум - да би онда стигли нови услови. Ставивши све на карту фамозне кандидатуре за чекање на претсобље за преговоре о договорима... остали су празних шака.

Два су процеса одговорна за почетак краја жутократије. Прво, сама Србија се побунила и почела да манифестује незадовољство режимом, на све могуће начине. Искра је можда био 10-10-10, али било је само питање времена када ће потлачени открити да и они калашњиков за борбу имају. Ово је била година герилских медија, од интернет-магазина до фејсбука и твитера. На то су онда дошли догађаји покренути извана, који су изнудили реакцију народа и покренули малтене Трећи српски устанак.

Суочена са економском кризом, Империја је преусмерила ресурсе на рат путем револуције. Модел испробан у Србији примењен је ове године на Тунис, Египат, Сирију, ево и Русију (са мањим или већим успехом, је ли). Није се радило ни о каквом „арапском пролећу“ демократије и људских права, већ о чистом манипулисању побуњеног народа. У Бахреину, где је база америчке 5. флоте, побуна је крваво угушена, а у Либији је Империја војно интервенисала на страни „побуњеника“. Само, пошто су војни ресурси протраћени на инвазију и окупацију Ирака (која је званично окончана тек пре неки дан) и изградњу демократије у Авганистану, сламање отпора у Либији трајало је неколико месеци. Рат се завршио тек физичком ликвидацијом пуковника Гадафија.

С друге стране, криза у Европи је скинула многе маске. Тако су Немци, поставши де факто владари ЕУ, престали да осећају потребу да се праве фини. Нити је Меркелова Хитлер, нити је Вестервеле Рибентроп, дабоме - али је политика коју примењују према Србији суштински иста.

То се најбоље видело по догађајима на окупираном југу, где је самопроглашена „република Косовија“ покушала да затре преостале Србе успостављањем границе на северу. Упркос безусловној подршци Вашингтона и Берлина, Тачијев план заокруживања „Косове“ доживео је потпуну пропаст. Срби не само да нису тихо прихватили нестанак, како је ономад маштао тренутни шеф ЕУЛЕКСа, већ су поставили барикаде и блокирали Тачијеве „царинике“ и њихове немачке оклопнике. Пала је и крв, неколико пута, али барикаде су остале - пркосећи не само насиљу Империје, већ и организованој издаји жутократа.

Тачијева авантура је, дакле, изазвала отворени отпор Срба на Косову. А барикаде су онда уништиле сваки привид легитимитета власти у Београду, показавши како отпор може да буде итекако успешан, а подаништво и понижење имају алтернативу.

То можда на први поглед изгледа парадоксално, али у ствари има смисла: управо је силна злоба Империје и њених послушника - квислиншког култа жутократа и невладника - помрсила конце пројекту преумљавања и кречења Срба у жуто. Подршка Тачију, инсистирање на Паради, хашки циркус, кандидатура - у свакој прилици се показала апсолутна беда Боратовог режима, тако да ни његови спин-мајстори нису могли да сакрију.

Слепи понос и сујета Вашингтона и Берлина довела је до тога да је њихова полуга у Београду пукла пре него што је могла да помери Србију на жељено место. Чак и да имају чиме да наставе своју политику, ускоро ће и једни и други имати преча посла него да се баве Србима. А Србија полако али сигурно открива да решење није унутар фиктивне кутије, већ изван ње.

Честитам вам онда нову 2012, по Миланковићевом календару, са жељом да дочекамо крај жутила и почетак слободе.

Живели!

Излазак из лажног оквира

2011-12-26T10:30:00.000+01:00

Погледајте ову слику. Имате девет тачкица, у три реда по три. Задатак вам је да покушате да их све повежете оловком. Изазов је то што имате на располагању само четири линије, и не смете да подигнете оловку. Велика већина људи, суочена са проблемом, добије резултат сличан овом:

Колико год се трудили, не могу боље. На крају кажу да је проблем нерешив. Просто је немогуће да се девет тачкица повеже са четири линије. Осим ако није:

Како сад ово? Па зар је било дозвољено да се изађе из квадрата који су чиниле тачкице? Дабоме да јесте - приметићете да се у самом питању нигде не спомиње никакав квадрат, већ је једино ограничење број линија. Тачно је да тачкице чине квадрат, али он у овом случају уопште није битан! Људи који су закључили да је проблем нерешив су напросто претпоставили да решење мора да се налази унутар квадрата. Управо та претпоставка им је онемогућила да дођу до решења.

По „кутији“ коју чини девет тачкица настала је синтагма „мислите ван кутије“ (think outside the box), односно ван непостојећег, грешком претпостављеног оквира. Е, на тај оквир ме подсећају дискусије о политичким опцијама у Србији, односно размишљања по питању „за кога гласати“ на изборима који би требало да се одрже на пролеће.

У прошлонедељном „Оку“ сам успутно споменуо неколико текстова који су се бавили баш том тематиком. У сваком се полази од претпоставке да су истраживања јавног мнења чији се резултати у последње време објављују по жутој штампи колико-толико аутентични и реално представљају ситуацију. Ту ми на памет пада још једна америчка пословица: „Имате малу лаж, велику лаж, и статистику“. Резултати анкете умногоме зависе од одабира узорка и квалитета постављених питања. А и у једном и у другом случају појављује се проблем задатог оквира.

Хајде да се осврнемо на чувено истраживање НСПМ са почетка новембра. На узорку од само 1200 (!) људи чак 21% не би изашло на изборе, а од оних који би изашли 36% није се изјаснило ни за једну од понуђених политичких опција! Чак 28% не би гласало у другом кругу избора, ако би се бирало између Тадића и Николића, а огромних 43% мисли да постоји простор за нову политичку снагу.

Просто је шокантно да ама баш нико није приметио ове чињенице, већ се сви воде претпоставком да је решење српског ребуса унутар оквира омеђеног именима БоТа и ТоНи.

Добро де, али шта да се уради у овако касној фази? Постојеће странке имају на располагању што ресурсе власти, што инфраструктуру и организацију које су баштиниле или преотеле. И опет: „да, али није битно“. Морално увек побеђује материјално, идеја побеђује силу - јер сила не траје вечно, а идеја се не може убити. Инфраструктура, новац, организација, све су то корисне и пожељне ствари, али на крају дана ипак одлучује идеја. Побеђује онај ко најјаче верује у свој циљ (ма какав тај циљ био, нажалост). Ако се на изборе буде ишло са штипаљком на носу, да се гласа за мање зло, онда немојте бити изненађени ако вам и после тога живот буде лош. И мање зло је на крају ипак - зло.

Није довољно само знати шта и кога нећете. Нити је довољно знати кога хоћете. Потребно је знати и шта хоћете, да би могли за то да се борите. Баш тиме се бави недавни текст Драгослава Павкова, који топло препоручујем. Слагали се с Павковом или не, ово што је написано тера на размишљање.

Иако је уобичајено да политичари у предизборним кампањама користе хиперболе и најављују смак света ако не победе они већ њихови супарници, није претерано рећи да Србија још један мандат овакве власти не би преживела. Жутократија је објективно издајнички режим без премца у свету, који је за само четири године до те мере ојадио земљу да је довео народ до ивице физичког опстанка. Ако не верујете, погледајте резултате пописа. То не само да није био случај са „злим тиранином“ Милошевићем, већ ни после стравичних страдања у 1. и 2. светском рату. Када се има на уму да од 5. октобра наовамо у ствари постоји континуитет унутрашње политике (именом и презименом: Млађан Динкић), као и аксиом да проблеме не могу решити људи који су одговорни за њихов настанак, онда је јасно да нити једна од странака устоличених експерименталним пучем Империје не може да Србију изведе из постојеће ситуације.

Ту је, успут буди речено, и одговор на питање зашто Србија није на улици. Широм света се ове 2011. на улицу излазило и за далеко мање, а Србија је остала код куће. Можда зато што је народ ипак свестан те стравичне преваре у којој је ономад учествовао, па неће да пружи шансу ни домаћим манипулаторима ни Империји да га поново превари?

Да се разумемо, демократија је прецењена. Империја је од ње направила некакву свету тајну, а онда је отровала путир „обојеним револуцијама“, где се смотре невладника представљају као „догађање народа“. На исти начин се прави фетиш од избора, али само ако на њима победи „демократска“ (тј. пожељна) опција. А када се то не деси, избори се или оспоравају или се прибегава пост-изборним преварама. Све смо то већ видели и на сопственој кожи осетили.

Да ли је то аргумент против изласка на изборе? Нипошто. То је само аргумент да се буде спреман на све, јер се Империја и њени агенти ама баш ничега не стиде. Значи, изађите на изборе, али гласајте не за мање зло, или за некога ко би могао да победи, већ за нешто у шта верујете и за некога ко би требало да победи, због идеја за које се залаже. Ако вас упркос томе поново преваре и на власт доведу неку ЕУропску или атлантску химеру, то само значи да више нисте обавезни да играте по њиховим правилима. Нисте, у ствари, никада ни били. Њихова правила (која се мењају како и кад им одговара) су попут оног оквира са почетка текста: само претпоставка у вашим главама. Ако морате да питате којим правилима би требало да се руководите, онда ћу да вас упутим на Свето Писмо. Да не тражите хлеба преко погаче.

Уместо закључка, понудићу ове Његошеве речи:

„Треба служит чести и имену.

нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може -

нек ад прождре, покоси сатана!

На гробљу ће изнићи цвијеће

за далеко неко покољење“.

(Горски Вијенац)

Око Соколово #49

2011-12-25T18:13:00.000+01:00

Данас се навршава 1267. дана жутократије, а ово је скоро педесето издање „Ока“.

Откако сам почео овај мали експеримент, прескочио сам само две недеље, и то само због путовања и техничких потешкоћа. У почетку сам само наводио занимљиве текстове уз краћи коментар, да би на крају „Око“ прерасло у неку врсту аналога мојим текстовима за Antiwar.com, где су линкови уклопљени у опширнији ауторски коментар. Не само да ми то није била намера када сам почињао рубрику, већ сам установио да такав стил коментарисања захтева много више времена и труда него што сам мислио.

Притом нити једно „Око“ није ни издалека на листи најчитанијих текстова, нити се преноси даље (будући да мало ко воли да преноси линкове, а без линкова „Око“ нема много смисла...), тако да се питам колико ефекта „Око“ уопште има. Оно јесте да је добра вежба за уређивање информативно-политичког магазина, али мимо тога... не знам.

Него, да видимо шта се ове недеље писало по герилским медијима.

Понедељак је био Свети Никола, крсна слава скоро половине Срба. Не знам да ли је слава у кући Мирослава Лазанског протекла баш онако како је описана у тексту, али да је погодио тон и садржај аргумената које чујем где год се окупи више од двоје Срба - јесте.

У ТВ- емисији „Двоугао“, Ђорђе Вукадиновић је показао да може да буде и бритак и јасан. Није тешко претпоставити зашто такав не може да буде и на страницама Жутитике.

Љубиша Милановић, саветник министра здравља, исто тако није имао длаке на језику пред ТВ камерама. Због тога је побрао аплауз у студију и похвале бројних колумниста (нпр. Ратка Дмитровића). У малтене било којој другој земљи би за оно што је он изрекао некоме летела глава - било њему, било именованим појединцима. Ето, Владимир Димитријевић документује шта се десило једном другом човеку, и то не зато што је било шта урадио, него зато што је одбио да се баци метафоричким каменом на човека којег је власт одредила за каменовање.
У случају саветника Милановића се, међутим, није десило ништа. Штавише, жути медији су уредно пренели потпуно другачији садржај Милановићевог ТВ-наступа, правећи се луди.

Вероватно су учили од тзв. међународне заједнице, која се годинама на нашим просторима прави и луда, и глува, и слепа и мутава. Љиљана Смајловић се оправдано пита постоје ли волшебни снимци КФОРа са Јариња и Брњака, на основу којих су хапшени Срби на Космету. И како то да КФОР одједном има снимке када треба хапсити Србе, а никад нема никаквих доказа да сијасет шиптарских злодела почињених за деценију окупације? И зашто би требало да се верује снимцима које КФОР неће да покаже, уместо снимцима које су Срби поставили на интернет, јавно и „миломе Богу приступачно“?

О случају Звонка Веселиновића пише Ана Радмиловић, објашњавајући да то све скупа има веома мало везе са Косовом, а много више везе са марифетлуцима Жутих. Било како било, барикаде на Северу и даље стоје, а Империја, КФОР, ЕУЛЕКС и Тачи су и даље празних шака. Толико о томе, је ли.

Прошле недеље сам спомињао промоцију књиге Николе Врзића о дипломатским депешама које је обелоданио „Викиликс“. На тој промоцији је говорио и Војислав Коштуница, који се том приликом (између осталог) правдао због абдикације на пролеће 2008. Каже, вратио је мандат народу зато што није хтео да саучествује у отимачини Косова. У реду, али онда је имао дужност и обавезу да се против те отимачине бори, а не да државу и народ препусти Жутима.

И Жутократе сада перу биографије. Динкић се прави да није 11 година водио привреду (у пропаст). Ђелић је дао оставку. СПС је једном већ „опрао“ биографију, улазећи у жуту владу. А и председник Борат сад вапи како ето није он крив, него ваљда Милосрдна Ангела. Или можда Деда Мраз. Ђилас-паша београдски се устремио на министра Сунђербоба, а боме и на његовог заштитника Боту лично; хоће да буде калиф уместо калифа, шта ли? Најновије сукобе унутар ДС и њихове могуће последице по Србију објашњава Жељко Цвијановић. У сваком случају, кривац за ову ситуацију итекако постоји, и без обзира колико се сакривао или пресвлачио, то се не сме заборавити, подсећа Весна Веизовић.

Колико год то чудно звучало, требало би да смо захвални Меркеловој што је отворено тражила од својих поклисара оно што су се они годинама трудили да сакрију. Сад је барем јасно, као што каже Драгомир Анђелковић, да је ЕУропска фарса на измаку. Јасно је да условима нема краја, како илуструје (црно)хумореска Игора Ђурића. Ма колико се трудили, Жути не могу да престану да буду Срби. Не умемо, па то је, вели Милорад Вучелић. Од себе се побећи не може.

Истински степен очаја жутократије наговештава се у причи о бојкоту избора, коју Предраг Анђелић исправно идентификује као најновији облик медијске манипулације. Некада су се људи држали у ропству тако што су им се силом наметали погрешни одговори. Онда је постало јасно да је много лакше научити људе да постављају погрешна питања, па ће онда они сами себе држати у ланцима. О томе како избећи замку погрешних питања пише Драгослав Павков. У сваком случају, како каже Оливер Вуловић, стварно је доста игранке са варварима.

А да је о варварима реч потврђују нови закони Ђуканистана, које Игор Јарамаз описује као малтене Нирнбершке, јер се њима систематски обесправљују Срби. Само мислим да је грешка што се стратегија одбране Срба (у мери у којој уопште постоји) гради на концепту „мањинских права“, јер се тако положај легитимног, аутохтоног и државотворног народа препушта новокомпонованим Ђукљанима. Исто као што се инсистирањем на „републици Северно Косово“ напушта српско право на Косово уопште.

За то време, Миљан Премовић износи кратко и јасно образложење за укидање АП Војводине. Ако читаоцима Сокола звуче познато, то је због овога.

Елем, ближи се крај 2011, четврте и надам се последње „жуте године“. Можда тренутно не знамо тачно шта је добро за које треба да се боримо, али смо барем досад више пута упознали зло, и то интимније него што смо икада помишљали да би било могуће. Има народа на свету који никад не дођу у ситуацију да тако јасно спознају зло, него се оно полако увуче у њих и потпуно их распамети, а да га нису ни свесни.

Не знам више, после толико година у туђини, чији су обичај новогодишње жеље. Али ево моје: да се „племе моје“ пробуди из „сна мртвијег“, прогледа и нађе ту златну Истину о којој је писала девојчица коју спомиње Небојша Бакарец; да врати Част, да скине окове са Слободе.

Знам, није мало. Али без тога ће 2012. заиста бити смак света.

Око Соколово #48

2011-12-18T14:30:00.000+01:00

Требало би да кажем да је данас 1260. дан жутократије, али после 9. децембра даље бројање нема неког посебног смисла. Као да постоји консензус да је жута власт политички мртва, и сада је само питање ко ће је заменити, како, и када тачно.

Чак нема више ни потребе да се жути критикују и нападају; већ се гложе међусобно, а сопствене речи и дела су итекако довољни да им дођу главе, како илуструје у два наврата Саша Ставретовић. Да је Друг Бота начисто скренуо памећу потврђује и Владимир Недељковић.

Мало ко више верује у обећани ЕУропски рај. Можда се неки чак питају како је могуће да је ико поверовао у ту мачку у џаку (како је лепо описао Зоран Грбић), фиктивни ћуп на крају дуге (Оливера Новаковић), голуба на далекој грани (Младен Ђорђевић). А ко још верује, после ових текстова можда промени мишљење.

Нажалост, урушавање жутократије не значи аутоматски и пропаст квислиншког култа. Он и даље делује, кроз медије, мреже невладника и „преокрет“. Они и даље желе да створе Србију у којој би Вук Драшковић био стандард понашања (како то осликава Бранко Жујовић), а подаништво Империји било попут оног у причи Милана Продановића о тајни Императоровог сата.

Одличну анализу и илустрације менталитета квислиншког култа дао је неки дан Зоран Ћирјаковић. Једино што бих му замерио што се толико упире да нађе сличну појаву на другој страни, јер се она шачица мрачњака на маргини родољубља не може поредити са родомрзачким главосечама култа, ни по бројности ни по утицају.

Тај култ смрти је одвео у смрт породицу Поњигер, објашњава Владимир Димитријевић. Али још горе, сада се труди и да тај смртоносни очај представи као нешто нормално и пожељно, против чега се оправдано буни Јована Папан.

Против очаја најбоље делује знање, односно истина која ослобађа. Тако се ових дана појавила књига Николе Врзића „Викиликс: Тајна дипломатских депеша“, чији садржај сведочи о многобројним непочинствима Империје у Србији. У серији текстова на сајту Факти, др Мирко Зуровац објашњава корене садашњег ропства Србије и катастрофалну политику која се води од петооктобарског пуча наовамо. А имајући у виду тренутни покушај изазивања револуције у Русији по петооктобарском шаблону, Миодраг Новаковић подсећа на порекло и функцију Отпора.

На опасност од падања у било какву митоманију, била она ЕУропско-невладничка или ничим утемељена русофилија, упозорава у занимљивом и провокативном есеју Бранимир Марковић. Илузије о НАТО Црногорцима (а ваљда и Србима) разбија Мирослав Лазански. А Ана Радмиловић расветљава сензационалну вест о српским шверцерима оружја на Космету - наиме, ради се о људима који раде за Империју и у спрези су са Тачијем. И гле чуда, о њима се одједном после тога више не говори...

Кад смо већ код Косова, руски конвој хуманитарне помоћи ипак је прошао. Упркос злим језицима, Руси су се ипак показали као већи Срби од Срба, вели Александар Костић. Четири дана трајала је драма на Јарињу, јер су окупатори (КФОР-ЕУЛЕКС) покушавали да руске каминоне врате, преусмере на Тачистанску царину, или им прикаче пратњу ЕУЛЕКСа. Успут су се прописно избламирали, изјавама да нема никакве хуманитарне кризе (Питер Фејт, Хилари Клинтон) и да је сасвим нормално да фиктивна мисија „реда и закона“ печати и царини камионе са робом (Завије деМарњак, шеф ЕУЛЕКСа). ДеМарњак је иначе одраније познат као врсни хуманитарац када је о Србима реч...

Москва је на крају надиграла Брисел, конвој је прошао, барикаде и даље стоје, а Срби сада знају да је Русија ипак уз њих. А у целој тој причи, званични Београд није ни писнуо - да ли што жутократе нису хтеле да се замере својим господарима, да ли што су се превише о себи забавили, или што су постали свесни да их ни Империја, ни Русија, али ни Срби више ни за шта не питају.

Жутима, дакле, јесте одзвонило, али ко ће доћи уместо њих? Расположиве анализе се углавном баве постојећим странкама, са посебним освртом на СНС. Стефан Душанић, који има далеко више разумевања за Коштуницу и ДСС од мене (мада то аргументује до те мере да сам вољан да размислим), одбија било какав савез ДСС и СНС. И Остоја Симетић је против Напредњака, јер их види као ехо жутократије а не стварну алтернативу.

Насупрот њима, Жељко Цвијановић у подужем есеју (1. део) (2. део) објашњава зашто мисли да Николић као прелазна варијанта не би био апсолутна трагедија, односно да је малтене све тренутно боље од Жутих (у шта убраја и „Преокрет“).

Изузетно песимистично размишља Василије Клефтакис, кјоји исправно констатује да у Србији не постоји грађанска класа или традиција племићког служења народу (noblesse oblige), тако да је једино што постоји та „нова класа“ некадашњих комуниста а данас грађаниста. Клефтакис предвиђа да ће нова влада, у било ком саставу, ипак наставити са спровођењем досадашње политике.

Уз дужно поштовање наведеним ауторима, мислим да стравично греше у полазној претпоставци - да ће избор бити између садашњих парламентарних странака. Навео бих илустративни пример Словеније, где је пре само две седмице на изборима тријумфовала странка Зорана Јанковића, основана ни два месеца раније. Јанковићева победа била је потпуно изненађење, како за медије, тако и за фаворита који је мислио да му је власт загарантована, старог лисца словеначке политике Јанеза Јаншу. О томе итекако вреди размислити.

За крај, свим пријеокријетачима и присталицама квислиншког култа препоручујем есеј Радована Калабића, који упркос ситним грешкама ту и тамо, ипак упозорава да има Бога, и да Његова правда неће спавати довека. Тек да знају.

Како преживети Империју

2011-12-15T22:01:00.000+01:00

Др Томас Флеминг, уредник часописа Хронике (Chronicles), однедавно има блог на сајту британског дневног листа Дејли Мејл. У изузетно занимљивом есеју од 12. децембра, осврће се на будућност Срба у околностима када Америчка Империја - која је последње две деценије диктирала догађаје на Балкану - мора да се бави сопственим проблемима.

Оригинал можете прочитати овде. Превод сам припремио уз велику помоћ колеге Вронског. Др Флеминг је врстан писац и није било нимало једноставно истовремено пренети и тон и право значење његових речи. Имајте на уму и да је текст писан за новине англоамеричког мејнстрима, тако да је потребна извесна доза читања између редова. Паметнима довољно, што би рекли стари Римљани.

- Сиви Соко

Како преживети Америчку Империју

Водитељка Телевизијe Републике Српске поставила ми је исто питање које ми свакодневно постављају још откако сам стигао у Београд пре недељу дана: „Шта мислите какви су изгледи Србије да овога пута добије статус кандидата за ЕУ?“

Одговорио сам јој као што увек чиним: „Никакви“. После мање од сат времена, пророчанство се испунило: Хрватска Дa, Србија Не.

Не знам ко је уопште и очекивао да ће Србија остварити овај, наводно толико жељени резултат. Чак је и председник Србије, Борис Тадић - чија политичка будућност зависи (или би макар требало да зависи) од испуњења обећања да ће од Србије направити фини, узоран део Европе – знао шта предстоји, па се неколико недеља трудио да припреми терен.

Уосталом, Европска унија је брод који тоне, преоптерећен дуговима растрошних власти Грчке и Италије. Колико ће још немачки порески обвезници трпети Меркелову и њен поприлично скуп Drang nach Süden? У поређењу са неспособношћу и, да кажемо, нерегуларностима прозападног Тадићевог режима, Италија и Грчка су попут Швајцарске. Пријем такве једне владе би послао ЕУ право на дно – где јој је уосталом и место. (Иначе, исто то би могла да постигне и презадужена Хрватска, чији је пуни пријем управо прихваћен.)

Откуд Србима уопште жеља да се придруже том клубу? Немачка је била предводник разбијања бивше Југославије, а притом је, уз Аустрију, вековима сплеткарила у циљу задобијања контроле над Балканом. И док су за неморално бомбардовање српских цивила превасходно одговорне САД, ниједна чланица ЕУ није се посебно бунила.

Разлог за ову сулуду жељу је очигледан: Србија је деморалисана земља. Некада амерички миљеници у источној Европи, Срби су последње две деценије били мета сатанизације и потчињавања. Резултати су катастрофални: срце Србије (Косово) су отели насилни албански исламисти, Срби су етнички очишћени из Хрватске, а Црна Гора се вероломно одвојила – а све уз подршку и наговор баш САД и ЕУ. На делу је чак и сепаратистички покрет у Војводини, који помаже Мађарска. Никакво, дакле, чудо што Србе муче песимизам и апатија!

Најјаснији показатељ српског очаја је природни прираштај, који се у Србији налази испод минимума за обнову. Током разговора које сам водио са студентима и младим паровима, говорио сам да би требало да мање мисле на политику, а да се више баве озбиљним задатком живота. Чему брига због покварених политичара или мржње света? Срби су били покорени, потчињени и понижени под Турцима читавих 400 година, па су опет опстали и уздигли се почетком деветнаестог века. Сачували су своју приврженост православној цркви, хранили своје историјско памћење властитом народном поезијом, и били изузетно плодоносни и чврсти духом. Нису клонули чак ни током комунизма; колективизација пољопривреде је овде пропала, а Београд је представљао јарко светло у мрачном, суморном свету иза Гвоздене завесе. Али, оно што није пошло за руком комунизму, сада уништавају амерички конзумеризам и осионост.

Сажимам своје виђење у разговору са једним православним епископом: ако Срби изгубе своју веру, идентитет, и жељу за животом и репродукцијом, сва прича о политичкој будућности Балкана постаће неважна - јер Срба више неће ни бити. Уколико се, пак, врате својој традицији и поново почну да рађају децу, тада ће бити кадри да издрже сваки облик јарма који намеће америчка Империја и њени европски сателити.

Срби воле да се баве депресивном причом о светским проблемима, али ретко ће бити баш толико нерасположени да одбију ракију или да се не придруже започетој песми. У Србији нема маније величине, нити грандиозних амбиција за освајањем света чија пропаст би им уништила душу - за разлику, на пример, од Руса и Немаца. Верујем да би им требало веома мало да се опораве: патриотска власт, школски систем који није посвећен уништавању умoва и карактера деце, затим прилика да се добије пристојан посао.

Да би се видело колико је мало неопходно, довољно је отићи у Бања Луку. Контраст између Београда и Бања Луке није баш као ноћ и дан, него више налик на разлику између поноћи и свитања. Срби у Босни и Херцеговини имају већи природни прираштај, и, уз разумљиву нервозу, чини се да им је поуздање у будућност макар делимично веће.

Теоретски гледано, њихов обазриви оптимизам није нарочито оправдан. Део су савезне државе која укључује босанске Муслимане, који их отворено мрзе до сржи и без престанка кују планове за интеграцију Републике Српске (РС) у државу под муслиманском доминацијом. Београд и Нови Сад, истина, јесу бомбардовале САД, али то није ништа у поређењу са страхотама и зверствима на свим странама босанског грађанског рата.

Био сам у БиХ више пута, током и непосредно после рата. Километар за километром спаљених села подсетио ме на фотографије разарања Немачке после 2. светског рата. А ето, Бања Лука се развија. Стару српску цркву пристојно одржавају, а нови храм је прекрасан, да се тако изразим. Мање сам задивљен новим зградама владе, али оне су свеједно на част Босни.
Боде очи само једна од најружнијих католичких цркава на свету. Ово можда звучи невероватно, али говорим као католик који је видео много ружних богомоља широм света: ову цркву из цртаних филмова морате видети да бисте поверовали да постоји. Док нисам пришао довољно близу да схватим да се ради о цркви, личила ми је на луна-парк из 1950-их.

Зашто, дакле, Срби у Србији малодушни, а Срби у РС нису? Мислим да се бар делимично ради о разлици у величини и самосталности. РС мора да се носи са властима у Сарајеву и низом злурадих сметала званих Високи представник. Сваки нови Високи представник је шашавији од претходног, а служи само да би Србима понављао партијску линију САД, ЕУ и УН: „Заборавите на Дејтон и све потписано. Сарађујте с нама како бисмо направили од БиХ јединствену, мултиетничку секуларну државу коју ће контролисати потомци муслимана који су вас вeковима угњетавалаи и пљачкали“.

Ко зна шта ће на крају бити са РС или са Србијом? Ових дана су се САД и ЕУ превише забавиле о себи да би могле да посвете време и ресурсе пројекту уништавања Срба. Забављали су се док су могли, али сад се мора даље. Европу и САД дрма нерешена финансијска криза, на Блиском истоку јача Ислам, а у Авганистану и Ираку се воде ратови које је немогуће добити. Све мањи број Срба на свету мораће да сачека.

Око Соколово #47

2011-12-11T12:30:00.000+01:00

Одавно ми је досадило да бројим, али за оне којима је стало, ово је 1253. дан жутократије.

Не мислим да их преостаје још много. И пре 9. децембра је било јасно да се ради о потрошеном режиму који нема никакву политику осим капитулације и никакву идеологију сем опстанка на власти. Али дотад су барем некако још и могли да лажу Србе да ће све бити у реду само кад се уђе у ЕУтопију, а то ето само што се није десило.

Што, дабоме, уопште није случај: кандидатура сама по себи не значи ама баш ништа, подсећа Ђорђе Вукадиновић. Ево, Турска је кандидат већ 12 година. Бугари и Румуни су већ у ЕУ, па чак ни жутократама не пада на памет да их истичу као пример благостања.

Елем, деветог дође ферман из Брисела, тј. немачко „мало сутра“, и постане очито да је све било лаж и превара. Да одговор Србији неће бити ни „да“ ни „не“ већ неко „можда“ у замену за нове капитулације, предвидео је недељу дана раније Жељко Цвијановић. У два потоња текста, Цвијановић објашњава шекспировски усуд који Борат сада дели са својим народом, као и одлуку да не потоне са бродом, већ да потопи брод како би спасио себе.

Са брода је већ скочио Божидар Ђелић, који ће вероватно - следећи пример колеге и ривала Млађана „Хиљаду Евра“ Динкића - сад да се прави луд и како ништа од овога није његова кривица. Не знам јесу ли кренуле опкладе ко би могао да буде следећи, али требало би.

У свету можда нема много правде, док је људи сами не створе, али ироније има напретек. Сујета и похлепа како Империје тако и ЕУропских моћника довела је до тога да су угрозили опстанак сопствених квислинга у Србији, који су били спремни да им дају ама баш све у замену за велико ништа. Па кад су видели да могу тако добро да прођу у тој трампи идиота, како вели Драган Вучићевић, онда рекоше хајде да тражимо још.

Шта траже? Мироје Јовановић закључује да је за ЕУропљане Србија још увек превелика, па би да је још мало комадају и жваћу. Оно јесте да тренутно ломе зубе на косметским барикадама, и то још наоружани и оклопљени против голоруког народа, али за то - парадоксално - одговорним сматрају управо Боту и братију.

С друге стране, преиспитивање ЕУфоричних митова последица је не само мрцварења са виртуелном кандидатуром, већ и велике финансијске и политичке кризе која тресе континенталног Левијатана. Чак и кад би неким чудом ушла у ЕУ, Србија би била искључиво сировинска база моћним чланицама, објашњава Душан Пророковић. Будући да је цела прича о ЕУтопији заснована на миту о печеним фазанима који ће падати с неба, мало се говори о моралној и културној димензији ЕУфорије - али ту илузије, ко их још има, разбија Синиша Ковачевић. Вреди прочитати и текст Стефана Душана о ЕУфорији као само најновијој манифестацији парадигме српског самопоништавања.

Није случајно да је овај пут Немачка ставила српску виртуелну кандидатуру на лед; Љиљана Смајловић оправдано повлачи паралеле са 1991 - тим пре што је Хрватска управо потписала приступање ЕУ, као немачки штићеник - али вреди се упитати да ли су Срби само „ситни крвави кусур“ за Немце, или се преко сатанизације Срба пере управо немачка биографија?

Јер, баш је југословенска криза омогућила Немцима да од англоамеричког војно-политичког протектората постану доминантан фактор у Европи. Притом је Србима прилепљена етикета геноцидних фашистичких агресора, немачким савезницима из два светска рата ореол невиних жртава, а самим Немцима додељена улога миротвораца. Замислите свет у којем канцелар Немачке приговара што голоруки народ „врши насиље“ према немачким војницима који му окупирају земљу! А управо то је урадила Ангела Меркел, одбијајући да Борату и банди баци бар коску са свог хаотичног стола.

Да све буде још црње, ту накарадну причу (и многе још горе) углас понављају медији у Србији, подсећа Александар Ђикић. Али зашто да то изненади, када су сви ти медији углавном у рукама што немачких конгломерата, што особа блиских жутократији? И где ТВ емисије имају задатак да перу мозак народу - боље речено, загађују - како документује Милан Дамјанац на примеру недавног „Утиска недеље“.

Баш као што су се бранили у тој медијској заседи, косовски Срби се и данас бране на барикадама. Узалуд је Борко потписивао некакве споразуме са Едитом; узалуд је Друг Бота апеловао на предају у име „националних интереса“ (као да он зна шта је то!), узалуд је нападао „четворицу са Севера“ (Ана Радмиловић). Није њему стало ни до интереса, ни до људских живота, објашњава Јања Гаћеша, него само до себе.

Оне барикаде на северу - које, успут, и даље стоје - нису израз немоћи, већ снаге. Нису манифестација насиља, већ одбране од насиља. Нису покушај затварања у гето, већ ослобађања. Нису очајнички чин, већ нешто што инспирише наду (као што добро вели Радован Тврдишић). Зато су против њих и Берлин, и Брисел, и Империја, и Тачи, а ево и Ботина банда.

Наравоученије препуштам вама.

Данке Дојчланд

2011-12-09T18:05:00.000+01:00

Надам се да нико није изненађен одлуком Рајха - мислим, ЕУропске уније - да о кандидатури Жутије размисли још месец-три (таман до пред изборе). То је било јасно већ прошлог петка. Приметићете да то није спречило личног изасланика Врховног Жутника да се „споразуме“ са Тачистаном о де факто признању, као да тај „споразум“ није ама баш ништа значио ЕУропским комесарима.

Друг Бота сад булазни да нема разлога за панику јер ће он лично учинити све што може да све буде у реду, али пацови већ напуштају његов Титаник. Божа Дерикожа се већ склонио (следећи Динкићев пример, шта ли), а питање је ко је следећи.

Сигурно је да ће спин из Жутограда - знате, оног паралелног Београда где живе само и искључиво прогресивни ЕУропски грађанисти и њихова, тј. немачка штампа - бити да су за ово криви косовски Срби и њихове барикаде. Али нису. Није крив ни Борко - ето, пробао је да задовољи Едиту, али се нашао у истом положају као његов непосредни надлежни пред Ангелом Меркел. И једна и друга су тражиле безусловну капитулацију, а за то ни Борко ни Борат, ма колико вољни били, једноставно нису опремљени.

Када сам пре неки дан писао о пустим жељама Најла Фергусона, мислио сам превасходно на фантазију о обнови Аустро-Угарске и уласку „Западног Балкана“ у нови ЕУропски Рајх. Оно што је рекао о немачкој доминацији, међутим, жива је истина (а као што данашње вести показују, ни прича о одвајању Британије није далеко од памети). Јасно је ваљда да Немачка ведри и облачи Унијом, таман колико и КФОРом. Немачка и даље инсистира на новом поретку унутар ЕУ, где би земље „другог реда“ прихватиле губитак фискалног суверенитета - у корист Берлина, дабоме. Енглези се томе не противе из принципа, већ чисто да би себе сместили у привилеговану групу; хоће ли у томе успети или не, нама је свеједно.

Анексија Хрватске, с друге стране, је готова ствар. И управо ту се види колико политика Брисела (тј. Берлина) нема везе са принципима. Берлин и Беч су хтели Хрватску у ЕУ, баш као што су 1991. хтели да она постане независна - и то се десило, без обзира на стандарде или законе. Исто тако, хтели су ономад да раскомадају Југославију, а данас комадају Србију - опет без обзира на законе и принципе. Јер ако Немачка и види Србију у ЕУ, што уопште није извесно, онда је то само пошто би је поделила на још неколико сварљивијих делића, по рецепту који се ономад омакао амбасадору Цобелу.

Каква год да је била у свом изворном облику, данашња ЕУ понајвише подсећа на Хитлеров концепт Хиљадугодишњег Рајха, у којој би Немачка из центра контролисала, директно или индиректно, европску „периферију“ као сировинску базу. Хитлер је то радио бомбама и тенковима, данашња Немачка то ради путем дужничког ропства (мада није гадљива ни на бомбе и тенкове, како могу да посведоче Срби). Можда остатку Европе та идеја не изгледа проблематично, и то је њихово право. Али њено остварење подразумева потпуно разбијање Србије и затирање Срба као народа, скрнављење свих жртава у оба светска рата и у ослободилачким ратовима 19. века. Оних које је ономад, сетићете се, Борат прогласио бесмисленим.

И ту долазимо до ироније историје, где Србијом влада квислиншки режим који је више него спреман да оберучке призна све те захтеве и прихвати самоубилачки сценарио - али Немцима и њиховим ЕУропским скутоношама ни то није доста, већ траже још. Мисле да могу да добију не само све што су досад хтели, већ и све чега би сутра могли да се сете. У својој силној сујети убеђени су да ништа не може да им угрози жељени резултат. Што, дабоме, није тачно.

Да су којим случајем дали ту потпуно бесмислену кандидатуру жутократама, бацили им бар тај отпадак са свог све хаотичнијег стола, дали би крила квислинзима а озбиљно угрозили отпор окупацији на Космету, као и политички отпор жутократији у самој Србији. Овако су само ојачали отпор, а жутократију довели пред слом, и тиме Србима учинили огромну услугу. Вероватно сасвим ненамерно, али нема везе. Ето да и од Немаца дође нешто добро.

Што, дабоме, не значи да ће се ускоро, или икада, појавити српска верзија „Данке Дојчланд“ - оног хрватског „хита“ из раних деведесетих - али када падне жутократија, а с њом и пројект затирања Србије, за то ће бар делимично одговорна да буде баш ова немачка одлука.

Обавештење

2011-12-04T18:49:00.000+01:00

Следеће Око Соколово ће се појавити 11. децембра.

Око Соколово #46

2011-11-27T18:05:00.000+01:00

Жутократура, дан 1239.

За оне које занима, ево текста посланице косовских Срба у којој траже руско држављанство. Тек да одагна забуне о некаквом пресељењу или одрицању од Србије. Од жутократије и издајства, да - од отаџбине, никако.

Успут, приче о некаквој српској аутономији или независности су бесмислене. Косово и Метохија су признати као српске територије од Лондонског уговора 1913. наовамо (Резолуција 1244 није извор тог суверенитета, него га је тек потврдила). Бесмислено је отцепљивати се од себе, исто као што је бесмислено делити сопствену земљу, или мењати један део за други. Било који од тих сценарија даје за право отимачини коју је извршила терористичка „ОВК“. Управо зато се њихови спонзори сада залажу за „размену територија“ као решење, јер би тиме Срби напустили принцип који до дана данашњег спречава актуелизацију „независне државе Косово“.

А ко мисли да би се уступањем Космета задовољили великоалбански апетити, вара се. Синиша Љепојевић подсећа на поборнике тзв. „природне Албаније“, којима свргавање грчке владе иде наруку, намерно или не. Приметићете и перфидну манипулацију језиком, која експанзионистички програм назива „природним“ док је, рецимо, било каква Србија напросто превише „велика“.

О потресима у ЕУропској унији пише и Ђорђе Вукадиновић, који проширује контекст не само на Италију (а ево и Шпанију) већ и Либију да би изнео тезу да још колико до јуче закулисни диригенти догађајима сада излазе из сенке. Нешто се иза брда ваља, ко је јуче био горе сутра ће можда да буде доле, а сви они који мисле да је подршка Империје довека, или гаранција успеха, ризикују да се грдно преваре.

Србија је одличан пример, прототипни полигон „револуције из епрувете“, која је за 11 година „демократије“ пропала горе него за деценију рата. Не само физички, већ - још горе - и духом. Кад није бомбама успели да натерају Србију на колена, Империја је одлучила да заврши посао путем квислиншког култа „бољег живота“ и „безалтернативног“ ЕУропства.

Оно јесте да је отрцани клише да су предстојећи избори „најважнији избори икада“, али Станимир Трифуновић с разлогом тврди да би могли да буду и последњи икада. Јер ево, владе по ЕУропској унији већ именује Брисел (из редова Голдман Сакса, дабоме). Ко гласа против ЕУ, мора поново, док не гласа „за“. Чудна нека демократија, то...

Проблем је, међутим, за кога гласати. Бранко Радун и Саша Гајић сецирају српску политичку сцену и налазе само „модернисте“ и „етатисте“. Патриота ниоткуд - и то је оно што мора да се промени, да би се било шта променило набоље. Како каже Слободан Јанковић, доминира кретенизам.

Надовезујући се на свој претходни текст, Жељко Цвијановић апелује на принципијелне противнике жутократије да превазиђу заједљивост и сујету. Следећи избори, вели, можда су последњи тренутак да се нешто реши без потока крви. А револуције обично једу прво своју децу, па онда све остале редом. Тријумф жутократије имаће као резултат или крвопролиће, или „вечни мир“ гроба - и једно и друго на радост душманима:

„...све изван артикулације следећих избора као референдума – за или против Србије – само је детињасто стављање огромне, чак историјске одговорности, на нејака плећа, чега смо се у Србији баш нагледали свих ових година.“

Жутократија и невладници, тај квислиншки и нихилистички култ који је се увукао у сваки аспект друштва и државе, настоје да народ који систематски затиру (погледајте резултате пописа) што више утерају у очај, апатију, умор и безнађе. Један од тих покушаја је и филм „Парада“, који Емил Влајки с правом називца промоцијом политичке хомосексуалности. А онда имамо и пример репресије над именима за потемкиновски мост на Ади, о чему пише Весна Веизовић.

Остоја Симетић се пита зашто Срби имају такав комплекс ниже вредности, и као контраст и пожељан пример наводи Хрвате. Нажалост, аргументацију заснива на погрешним премисама. Колико год се псеудо-историчари који пишу данашње уџбенике трудили да измисле и искриве историју, аутентични докази иду у прилог потпуно супротне тезе од оне у коју је Симетић поверовао: да су Срби историјски били народ са асимилационим потенцијалом и снагом културе и традиције, док Хрвати до друге половине ХХ века нису ни постојали као етнос (Гај и Штросмајер су свој покрет звали „Илирски“).

Тек у контексту Југославије (1918, а поготово после 1945) долази до потпуног преокрета у том односу и садашње ситуације у којој Симетићева (добронамерна, али свеједно погрешна) замена теза делује истинито. Препоручујем зато текст Дејана Перишића о губитку свести о Отаџбини.

Као резултат вишедеценијске ерозије идентитета, вере, културе, традиције, и сопствености, Срби су данас „стар и уморан народ“, вели Слободан Антонић, „не по годинама, већ по ситничавој саможивости, а уморан не по делима, већ од страха што ће се и сутра морати живети, што ће се и сутра морати за живот борити.“ Срби су „народ који тихо и полако нестаје. И зато што га гуше и набијају под земљу, и зато што сам тоне у живо блато декаденције индивидуалистичког егоизма“.

Ипак, није сасвим и свугде тако. Ено барикада на Космету, које су инспирисале Србе широм света, а и најновију песму Београдског Синдиката. Некада су Срби служили као пример народима да истрају упркос претњи нестанка, подсећа Драгомир Анђелковић. Зар је ово данас горе од 1915? Заиста?

Време је да све што је остало од Србије - сви којима је стало до Србије - стане на своју барикаду. Против ропства Империји и ЕУ. Против квислиншког култа. Против заборава и нестанка.

Да престанемо више да бројимо дане.

Жеље и снови Најла Фергусона

2011-11-23T13:00:00.000+01:00

Пре неки дан је у Волстрит Журналу изашао коментар (енглески оригинал) шкотског историчара Најла Фергусона (Niall Ferguson) о томе како би Европа могла да изгледа за 10 година. Полазећи од завођења банкократуре у Грчкој и Италији и пада владе у Шпанији, Фергусон замишља како би континент могао да изгледа 2021. Односно, боље би било рећи, фантазира.

Наиме, по његовој визији, ЕУ ће до 2014. постати „Сједињене Европске Државе“ у којима ће главну реч водити Немачка. На иницијативу евроскептичних Финаца, скандинавске земље и Исланд ће формирати Нордијску Лигу, док ће Британци и Ирци да створе Поново Уједињено Краљевство. Југ СЕД постаће немачка туристичка колонија, а све остале земље сировинска база обновљеног „свенемачког царства“ (Wholly German Empire). Престоница СЕД биће у Бечу, а председаваће јој Хабсбурзи. Илустративни цитат:

„Хапсбуршко наслеђе једноставно чини мултинационалну политику занимљивијом“, објашњава динамична нова канцеларка Аустрије Марша Радецки.

Да не заборавим, СЕД би требало да буду конституисане Потсдамским споразумом 2014, при чему би у састав ове комбинације васкрсле Аустро-Угарске и Великонемачког Рајха ушло и „шест преосталих држава бивше Југославије - Босна, Хрватска, Косово, Македонија, Црна Гора и Србија“. Баш на годишњицу почетка 1. светског рата, дабоме, да се свету натрља нос ко је стварни победник оба светска сукоба у ХХ веку.

На први поглед, тешко је рећи да ли је Фергусон овде озбиљан, или би ово требало да буде англоамеричка варијанта „Лепосаве “. Ту у помоћ пристиже народна пословица: ко га не зна, скупо би га платио.

Наиме, Фергусон је стекао међународну славу контроверзном књигом (Pity of War) из 1998, у којој је изнео аргументе да су Енглези у ствари криви за трагедију 1. светског рата, јер су могли лепо да пусте Немце да победе, па би историја Европе и света била много боља (!). Као, не би било нацизма и комунизма, не би било 2. светског рата, а ЕУ би настала 40 година раније...

Мислим да је то само делимично условљено Фергусоновим симпатијама према Немцима, или неким његовим историјски детерминизмом (што је замка у коју историчари лако падну) да је судбина Немачке да влада Европом. Ту је важна и чињеница да Фергусон себе описује као носталгичара за Британском Империјом, која је пропала као резултат оба светска рата, иако је из њих декларативно изашла као победник.

Јасно је, дабоме, да у тој алтернативној историји - и овој визији Новог Рајха који би требало да је обистини сто година после трагичног лета 1914 - нема места за Србе. Односно, да важи бојни поклич аустро-мађарских легија, „Србија мора да умре“ (Serbien muss sterbien). Предвиђено укључење Србије (приметићете, без „Косовије“) у Нови Рајх није у функцији било какве наклоности ни Фергусона ни Немаца некој бољој будућности Срба, већ напротив - симболично крунисање победе у Европи покоравањем народа који је ту победу својим отпором осујетио. Можда се ту крије одговор на оволико непријатељство не само Немаца и баштиника црно-жуте монархије, већ и Енглеза, Француза и Американаца. Незгодни смо, јер подсећамо самим постојањем.

Важно је имати на уму и да се Фергусон сматра за озбиљног академика: оксфордски ђак, предавач на Кембриџу, и тренутно професор на Харварду и Лондонској Економској Школи (LSE). Aнглоамерички мејнстрим да не може бити већи. Значи, ово што је написао не мора да буде тек његова лична фантазија, већ можда и показатељ како тај мејнстрим види будућност Европе. Опет напомињем - без нас.

Е сад, Фергусон такође сматра да је излаз из тренутне економске кризе бесомучно штампање евра - иако свако ко је преживео хиперинфлацију зна да је то чисто лудило. Што значи да је он можда озбиљан када фантазира о васкрслој Аустро-Угарској и Новом Немачком Рајху, али да су реалне шансе да се то и оствари мање него што су биле 1914.

Око Соколово #45

2011-11-20T17:26:00.000+01:00

Дан 1232. Још увек жутократија.

КФОР, ЕУЛЕКС и тзв. НДК су се, изгледа, примирили. Чекају 9. децембар и да квислиншки култ у Београду испуни налоге Империје. Срби на Космету су, као и досад, корак испред њих - неколико десетина хиљада је затражило руско држављанство. Не што би да буду Руси, већ што неће да буду „Косовијанци“. Или Жутни, исто им дође.

Жути медији су, дабоме, све то одмах прогласили за научну фантастику и наставили да трубе о „Преокрету“, али Руси су захтев схватили итекако озбиљно, и о њему се већ расправља у државним органима. Амбасадор Русије при НАТО, Димитриј Рогозин, рекао је чак да би требало размотрити могућност да се косовски Срби доселе у Русију. То су жути медији једва дочекали, али је и неким нормалним коментаторима - попут Мирослава Лазанског - Рогозинова изјава засметала.

Рогозин је иначе познат по томе што слободно размишља и још слободније говори. Зато га је тадашњи председник Путин и послао у Брисел, да нервира НАТО. Што се Срба на Космету тиче, Ана Радмиловић је лепо објаснила да су они тражили држављанство управо зато што не желе да се селе. Бави се текст и Србима и сновима о Русији (оваквим или онаквим) уопште, и до те мере је суптилан а опет оштар, да вреди да се прочита двапут. Или трипут.

О односу Срба и Руса говори се и пише одавно, али од септембарског наступа амбасадора Конузина на натофилном форуму у Београду, све интензивније. С једне стране је антируска хистерија коју шири квислиншки култ, али насупрот њој је запањујућа доза трезвеног размишљања, која показује да је кречење у жуто успело далеко мање него што то култ тврди.

Синиша Љепојевић тако објашњава зашто жутократија подстиче русофобију: гасовод „Јужни ток“ ремети планове Империје за дезинтеграцију Србије, а самим тим и планове квислиншког култа. И Владан Вукосављевић разматра антируске предрасуде међу Србима, налазећи им порекло у титоизму. За то време, Драгослав Бокан види Русију не само као моћног политичког заштитника, већ као начин да дођемо до преко потребне самоспознаје:

„само преко Русије и у њу органски уткане и сливене православно-византијске „идеологије живота“, ми сада можемо да реконструишемо смернице наше исконске оријентације... Да би престали да лутамо туђим, магловитим пејзажима и почели да живимо, стварамо и боримо се на свом терену, у складу са богатим искуством и драгоценим наслеђем предака.“

Управо тога се највише боје Империја и њени јаничари (како их одлично назива Бранко Радун), јер ово у чему се свет налази није класични рат, већ један постмодерни сукоб у којем се уместо око територија ратује за душе људи. Књига са баш тим насловом се недавно појавила у Србији, и судећи по приказу Драгомира Анђелковића, требало би да буде итекако занимљива.

На империјалном Западу, сва политика је постала подређена идентитету, било стварном, било конструисаном. Данас више није важно шта неко говори, већ да ли припада специјално заштићеној или фаворизованој подгрупи, јер тек онда његове речи имају неку тежину. За то време се од Срба и осталих „неподобника“ захтева одрицање од свог идентитета и прихватање туђег. Тај процес није нов; на идентитет Срба се већ деценијама атакује латинизацијом, као што документује Жељко Филиповић. О томе како борба против идентитета функционише у „култури“ пише Ана Радмиловић, уз помоћ једне опаске коју приписује Гебелсу (уместо стварном аутору, Герингу). Али у питању је лапсус који нимало не одузима од закључка...

Дабоме, прича о идентитету Срба мора да се пре или касније суочи са Југославијом. Ту бих опет да цитирам Драгослава Бокана, односно његов опис југословенства:

„...југословенство је најстрашнији вирус, који је изнутра готово разорио српство. Преобликовао га у нешто што никакве везе нема са његовом (нашом) суштином, изменио нам духовни лични опис, променио нам душу, срушио карактер, одбацио наслеђе предака и вековну традицију, растопио хришћански косовски завет у баналну идеологију конформизма и личне користи, племенитост заменио неограниченом амбицијом, скромност и трпељивост претворио у хистеричну тежњу за успехом по сваку цену, верност преокренуо у превртљивост и бескрајно самооправдавање, а љубав према отаџбини у поштовање безличног Устава и формалних закона.“

Није ни чудо што данас патриотизам изгледа у најмању руку накарадно...

Иако Југославије више нема - иронијом судбине, највише заслугама оних који су од ње највише добили - квислиншки култ који данас влада Србијом за рачун Империје у ствари баштини сву антисрпску традицију југословенства. Није реч само о педигреу и новокастинској психози жутократа и невладника, већ о њиховом пројекту „промене кода“ и преумљавања народа. Притом се позивају на наводну потребу прихватања „реалности“, иако са њом немају ама баш никакве везе!

Причу о реалности некакве независне албанске државе Косовије оповргава немоћ Империје да сломи српски отпор на Косову. О томе детаљније пише Петар Анђелковић. За то време се Јања Гаћеша осврће на покушај жутократије да „отпише“ косметске Србе на попису становништва, а Петар Искендеров анализира шта стоји иза паничних предлога за поделу Косова који стижу из Империје.

Занимљиво је да је о могућности поделе (додуше, кроз трампу српског за српско - севера Космета за тзв. Прешевску долину) недавно у америчком Конгресу говорио баш тамошњи заштитник албанских интереса, Дејна Рорбахер, док је у прилог званичне политике Империје говорио жутоградски натофил Иван Вејвода. О том сведочењу детаљније пише Миодраг Зарковић. Вреди споменути да је на истом саслушању сведочио и бивши амерички дипломата Џерард Галучи (енглески оригинал), који оштро критикује „неморално, нелогично и незаконито“ понашање КФОРа и ЕУЛЕКСа.

Сад се тек види колико је у праву био руски амбасадор Конузин, када је упитао присутне на Вејводином форуму ономад има ли међу њима Срба. Присетите се да га је дочекао тајац.

И док српске интересе бране Руси и понеки Американац разочаран политиком Империје, дотле званични Срби (тј. Жутни) раде за интересе Империје. Задатак Друга Боте је да скува српску жабу, вели Бранко Жујовић, али да ли је он то икада могао? Ако и јесте, сада више не може. Просто речено, не можете лагати свима све време, а Ботино време је исцурело. Његова тајна дипломатија доживела је фијаско, пише Љиљана Смајловић. А да просрпски приједсиједник отворено и безочно лаже доказује документовано Саша Ставретовић.

Додатну потешкоћу жутократији представља чињеница да ЕУропску унију дрма финансијска и политичка криза без преседана. О каквој бајној будућности онда могу да лажу народ, ако свако ко има очи може да види да би ЕУ лако могла да крене стопама СФРЈ? Да је ЕУ у стварности далеко од неке митске земље дембелије, пише Филип Благојевић. Али када се чињенице не поклапају са догмом квислиншког култа, утолико горе по чињенице; Марко Радовановић објашњава зашто је дијалог са ЕУрофилима постао бесмислен.

Тако фамозни 9. децембар, од дана када ће жутократија моћи све убрзано постаје дан после којег неће моћи више ништа. О сукобу Европе и ЕУропства и ко је ту међу Србима заиста кретен, пише Жељко Цвијановић. Вреди прочитати како текст, тако и овај коментар на њега.

Право збори Драган Вучићевић, овај и овакав систем води једино у самоубиство. Ако Срби мисле да имају било какву будућност, морају га мењати. Идеално би било да се уместо њега постави нешто стварно, здраво и сувисло. Да би прича Милана Продановића о „добрим“ Србима какве прижељкује квислиншки култ остала негде између сатире и научне фантастике.

Поштење нема цену

2011-11-17T08:42:00.001+01:00

Да ли је Марина Морачанин будала, или симбол наде у будућност Србије?

Конобарица из Крушевца је пре неки дан пронашла торбицу коју је заборавио један од гостију, и вратила је власнику. У торбици је било преко 200.000 евра у готовини. Од „захвалног“ парајлије је добила награду од 1000 динара (ни 10 евра). Због тога је неки називају будалом.

Зашто? Па могла је да узме паре. Могла је и да пријави торбицу полицији, па би је следовала награда од 10% пронађене суме. Остатак би, претпоставља се, задржала полиција - док власник не докаже да је то заиста његово и законски стечено. Али не - конобарица је узела торбицу и предала је заборавном госту. Каже: „Не треба мени награда, мени је важно да мирно спавам“.

У чему је овде проблем? Сигурно не у поштеној конобарици. То што је Марина урадила требало би да је основни стандард пристојности и поштења у нормалном друштву. Њено понашање није за осуду, већ за сваку похвалу. Ако већ треба нешто да се критикује, онда је то понашање заборавног и незахвалног госта, који је - да је био зле среће да торбицу нађе неко прилагођенији загађеној моралној средини која је направљена од Србије - могао да остане без пара. Па било потпуно, да је проналазач присвојио торбицу, или делимично, да је торбица завршила у полицији. Свакако да то вреди много више од хиљаду динара. Али то је ствар кућног одгоја и карактера - или његовог мањка.

Проблем је и што постоји пропис који конфискује 10% пронађеног новца као награду, па поштене људе тиме просто тера у грех. Само зато што закон дозвољава некоме да узме туђе не значи да је то морално, праведно или исправно.

Ко зна одакле заборавном госту толике паре? То уопште није важно. Његове су. У нормалном друштву би требало да важи претпоставка невиности. Исто као што никоме не би пало на памет да се окористи туђим, ма колико користи од тога могао да има. Неке ствари се једноставно не раде.

Да је узела паре, или чак искористила законско право на 10%, Марина Морачанин би дала за право једном лоповском моралу који већ дуго загађује Србију. Дала би за право убеђењу које материјално ставља изнад моралног, сматра да је свако у души лопов, и верује само у „у се, на се и пода се“. Које се смеје поштењу, пљује на част и заједљиво вели да се образ не маже на хлеб, а патриотизам не сипа у трактор. Које зна цену свега, а ничему не зна вредност.

Годинама већ, следбеници тог концепта (превише је примитиван да бих га частио етикетом идеологије) покушавају да Србију промене по сопственој матрици. Марина Морачанин, конобарица из Крушевца, пример је њиховог неуспеха - али и наде да ће у некој скоријој будућности њено понашање бити нормално, пожељно и поштовано.

Око Соколово #44

2011-11-13T20:12:00.000+01:00

Жутократија, дан 1225.

Барикаде још увек стоје. Немоћна да победи народ на северу окупираног Косова, Империја је одлучила да нападне „мекшу“ мету. Отуд цела кампања за „преокрет“ у Београду и најновији „преговори“ о томе како да се Тачистану и Империји преда све што траже - а да се народ не досети. Мисле, могло им се толике године, може им се и сада.

Квислиншки култ је ставио све карте на сто. Лажан Динкић сад хвали Титово време и напрасно открива да Србија изумире - као да лично он није од 5. октобра наовамо управљао тајкунизацијом, пљачком и пропашћу српске привреде, него је ту деценију провео, рецимо, у Џибутију. Латинка Перовић објашњава да је увек била велика ЕУропејка - осим када је била марксистички културкомесар, је ли. Тек углавном, свако ко је у претходној деценији омастио брк док је Србија пропадала, од досманлија до невладника, сада подржава „преокрет“ (или можда prijeokrijet? Ђаво ће га знати...).

Свега има у тој чорби. Миодраг Јовановић, један од професора Чедовишту, осврће се на лицемерје свог исписника. Ана Радмиловић и Миленко Јованов независно пишу о ТВ емисији у којој је посао Вука Д. био да Вук Ј. наспрам њега изгледа као патриота, и долазе до истог закључка. Миодраг Зарковић напомиње да пријеокријетачи нису могли Београд да излепе билбордима без подршке „старе, угледне српске породице Ворлик“, и целу ствар посматра кроз призму чувене сцене из „Маратонаца“ двоје потписника прогласа. За то време, Феђа Димовић би кобајаги да се и он пријеокрене, па описује како би то изгледало.

Али ако хоћете да о најновијој измишљотини квислиншког култа прочитате само један текст, онда нека то буде триптих Жељка Цвијановића, где је ама баш све речено. Циљ квислиншког култа - односно њихових господара из Империје је да једном заувек, непорециво, неповратно и неопростиво, оскрнаве Србе и Србију. Да све што је мимо и против њих ставе „изван смисла, изван морала и, коначно, изван људскости.“ Не знам зашто мисле да ће им то поћи за руком сада, кад није у протеклих 20 година; додуше, одсуство елементарне логике некако је предуслов за припадност квислиншком култу...

Шта то Вук Д., Чедовиште и њихови следбеници хоће да преокрену, када Жутоград већ годинама систематски затире Србе? Хоће промену косовске политике? Па зар није доста што се најгори медијски рат против косовских Срба води управо у Србији, о чему сведочи Адис Ајалев? Већ се спроводи споразум о регистарским таблицама и исправама који признаје Тачистан, каже Јања Гаћеша. Она подсећа и на злобу Империја, која је погром из 2004. описивала као „међуетничко насиље“ - а то чини и сада. Нема везе што притом страдају скоро искључиво Срби. О најновијој жртви Империје, Сави Мојсићу, пише Предраг Николић. Али свеколике невладничке боркиње за људска права о убијеним Србима или ћуте, или њих саме криве што су (постојањем) испровоцирали своје џелате!

Империји нису довољни само притисци на Србе на Космету и промоција квислиншког култа. Турски министар иностраних дела је ево у „приватној“ посети тзв. Санџаку. Најновију ујдурму квислинга у Војводини објашњава Душан Ковачев у тексту о „отпорашком брашну“. Мило Ломпар је дао изузетно занимљив интервју, у којем се између осталог осврће и на производњу вештачких идентитета. О медијским оператерима окупације пише Ђорђе Ивковић; мада је према понекоме и незаслужено преоштар, у принципу је у праву.

Међутим! Империја нити је свемоћна, нити су њени пројекти махом успешни. Дапаче, сваким даном је све слабија, а скоро све што ради јој се обија о главу. Такозвано „арапско пролеће“ то у ствари није било, објашњавају Бранко Радун и Саша Гајић. За то време, темељи ЕУропске уније се тресу кризом око евра, који би јој могао доћи главе, вели Синиша Љепојевић. У Грчкој је пао Папандреу, у Италији је дошао крај Берлусконијеве ере, а осовина Берлин-Париз већ гласно размишља о „асиметричној“ ЕУ у којој би неке чланице биле једнакије о других.

Улазак у такву ЕУ би било добровољно утеривање у гето, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чему онда прича да би недобијање кандидатуре за тај тонући брод била трагедија или смак света (као што тврде пријеокријетачи), пита се Мирослав Лазански. У кризи која потреса ЕУ, Ђорђе Вукадиновић види одјеке распада СФРЈ. Ако је Југославија била неодржива, како ико може да помисли да ЕУ онда није?

Славољуб Лекић пише о опасној странпутици германофилије, док Драган Крсмановић објашњава да НАТО у Србима никада неће гледати савезнике. Бранко Жујовић подсећа да у Куманову није потписана капитулација, па нема разлога да се Срби понашају капитулантски. Помало депримира чињеница да уопште морамо да се бавимо нечим што би требало да је очигледно, али то је боље него ћутање и пуштање квислиншком култу да намеће идиотизам. О онима који ћуте пише Драгомир Билић, док неке корисне савете онима који не желе да ћуте даје Василије Мишковић.

Колико год се Империја, жутократе и невладници трудили да наметну своја убеђења као не само једина исправна већ и једина могућа, они су већ изгубили. Само то још не знају. Али знају људи попут Срба на барикадама, нас у медијској герили, или оних којима је јасно да „није суштина у томе што ћемо некад некуда отићи, мука је ако се немамо коме и чему вратити“, како каже Владимир Недељковић.

Питање више није хоће ли квислиншки култ наставити да влада Србијом. Неће. Питање је само на који начин и уз колико крви ће отићи. А како не би и после њих остало њихово, треба прочитати размишљања Драгослава Павкова о насиљу, односно злоупотреби силе.

Паметнима доста.

Око Соколово #43

2011-11-06T11:30:00.000+01:00

Данас је 1218. дан жутократије.

Ако је до те мере сигуран у ваљаност своје политике и исправност сопствене савести, као што јавно тврде његови чланови, зашто се онда квислиншки култ (жутократа и невладника) понаша као да му је угрожен физички опстанак? Можда зато што то и јесте случај, а они сами су итекако свесни да су им прљави и руке и савест. Ко још има савест, је ли.

Пацов који је први напустио тонући брод данас се прави као да он лично није најодговорнији за слом српске привреде, тајкунизацију Београда и умирање провинције, па прича приче о некаквим регионима. За њим не заостају ни професионалне скутоноше Империје, који су недавно окупили све своје присталице и позвали Врховног Жутника на некакав „преокрет“ у политици.

Реч је о класичној превари, тврде Чедомир Антић и Милан Дамјанац. Попут господина регионалствујушчег пацова, сви ти „преокретачи“ годинама причају и раде исто - сатиру земљу у којој живе и њен народ, за рачун Империје која их подржава и плаћа. Да позајмим опис од Жељка Цвијановића, то је „менажерија живописних бандита, чија је једина препорука што су се зарекли да ће од Србије направити таман оно што њени непријатељи држе за подношљиво“. Повод за Цвијановићев текст је најновија манифестација мржње квислиншког култа: медијски линчу руског амбасадора Конузина.

Наиме, Александар Васиљевич се недавно појавио на скупу СНС у Нишу и похвалио „наприједњаке“ као истински глас огорчене Србије. Може му се, дабоме, замерити да је погрешио адресу, пошто је СНС отприлике онолико легитимна колико и коалиција на власти. Али да ли је тиме прекршио протокол, дипломатске конвенције и суверенитет Србије? Којешта. Како документује Радојка Тмушић-Степанов, Конузин тешко да је икада рекао ружну реч о Србима. Међутим, оним истим сподобама које са болесним задовољством дочекују сваку уцену, понижење и увреду из Брисела и Вашингтона, одједаред је засметала Конузинова „повреда суверенитета“ Србије - оног истог за који они сами тврде да га нема и не треба да постоји!

Русофобична хистерија је, међутим, вишеструко корисна култу. Једни дижу свој мизерни рејтинг пред изборе, други промовишу своје сепаратистичке планове, а сви скупа гледају да се тиме удворе Империји. Поред већ споменутог Цвијановића, препоручујем текстове Весне Веизовић и Ђуре Билбије. О лицемерју и подлости хајке на Конузина пише и Бранко Жујовић.

У свом коментару на лицемерје жутократа, Ратко Дмитровић наводи нешто што је незаслужено потиснуто у заборав: „Држава која на захтев некаквог привремено сазваног међународног суда том истом суду изручи свог легитимно изабраног председника, као да је последњи криминалац, заувек је изгубила право да говори о суверенитету“.

То је, дабоме, био и план - само што ни ДОС ни жутократија нису држава. Историја нити почиње нити се завршава с њима. Србија је нешто веће и јаче од њих, како је објаснио Дејан Перишић који дан касније.

У позадини повике на Конузина и Русе стоји још нешто. Љиљана Смајловић подсећа да Русија ипак чува Косово, ту драгоценост коју би ова невласт врло радо дала као да је џак кромпира. А све док се Косово чува, немогућа је она „промена матрице“ коју култ толико прижељкује. Узадул им сав труд на преумљавању Срба, ако не могу да заврше посао. А не могу - захваљујући руском ангажману на међународном плану, али и отпору Срба који су одлучили да на Косову опстану (како подсећа Јања Гаћеша).

Коме после свега треба још доказа да би жутократија најрадије да тог народа тамо нема, Александар Ђикић нуди следеће питање: како то да могу да се организују специјални возови за летовања у Хрватској, а не могу за транспорт робе и људи на Косово?

Упркос свему, народ и даље дежура на барикадама. Срцем и рукама иде на светску силу - како подсећа Бошко Ћирковић - и побеђује! Највише им значи кад им дођу сабраћа из других крајева, да дају подршку. Макар и накратко. Прошле недеље је један такав конвој подршке организовао филмаџија Борис Малагурски; сведочанство о том путу написала је Оливера Новаковић.

Све што данас ваља међу Србима је или на тим барикадама, или их речима и делима подржава. Све остало превише је заузето тровањем, погањењем и кварењем свега што дотакне. Неколико слика тог тровања наводи Миливоје Глишић. О загађивању сајма књига пише Маринко Вучинић, док се на то из (све мање вероватне) будућности осврнула и Лепосава. Међутим, Ана Радмиловић на примеру једне ТВ емисије илуструје да жутократе и невладници ипак нису успели да искваре све око себе. Можда није све спало на феуд Злокућана и Драговљана, као у причи Милана Продановића.

У сваком случају, ово што се ради данас је једна издаја без преседана, с правом тврди Оливер Вуловић. И пре је било „странствовања домаћих туђина“ (како вели историограф Радован Калабић), али тек почетком деведесетих година ХХ века настаје ситуација у којој се издаја, од најгорег злочина према држави и заједници, редефинише малтене у врлину. О томе пише историчар Зоран Чворовић, наводећи:

„Пошто је издаја постала главно средство глобалне Империје за разарање државног суверенитета, а последично и за промену самог националног карактера појединих народа, упадање у замку вредностног редефинисања феномена издаје врло лако може да угрози биолошки и духовни опстанак једног народа“.

А од промоције издаје као врхунске цивилизацијске вредности горе је само ћутање и њено прихватање.

Кад је већ о Империји реч, Бранко Радун подсећа да у њеној матрици света нико други нема право на суверенитет, па чак ни постојање. Али и поред свих недаћа које са собом повлачи непријатељство Империје, Синиша Љепојевић на примеру Моамера Гадафија илуструје да је њено „пријатељство“ још горе. Милан Дамјанац објашњава шта судбина Либије треба да значи Србима. Тако су и Срби некада били симбол да Империја није непобедива и непорецива. Зато је уосталом и доведен ДОС, а потом жутократија, и промовисан програм преумљавања...

Велика је иронија, дабоме, да је захваљујући баш „демократској“ Империји свет постао један велики колхоз, односно полицијска држава налик на некадашњу перцепцију СССР, каже Ана Радмиловић:

„...живимо у Србији која се и даље понаша као да живи пострауматски синдром земље бившег источног блока, без обзира на то што том блоку никада није припадала. Сада устројство тог блока живи готово цео свет. Разлика је у томе што се не „одлази“ у колхоз, све је колхоз. И сви смо, осим наших суверених, проклето исти у њему“.

За прихватање те и такве „реалности“ непрестано лобира квислиншки култ. Али зар ико са имало образа сме да пристане на реалност која оволико личи на оно што је пре 70 година створио Хитлер, с правом се пита Милорад Вучелић. Уосталом, у данашњој ЕУропи дижу споменике есесовцима и проглапавају нацизам и комунизам истим, подсећа Мирослав Лазански и наводи један занимљив историјски податак: када је режим Јосипа Броза заменио 1945. режим Анте Павелића, Загрепчани су то звали „преокрет“. Подсећа ли на нешто?

Завршио бих овај преглед коментаром Драгана Вучићевића: „Кад год не знате шта је добро за Србију, кад год имате дилему ко је у праву и кога вам ваља подржати, онда увек урадите супротно од онога што [Ненад] Чанак чини“. Једноставна решења у политици су скоро увек погрешна, али ово је заиста изузетак.

Србији јесте потребан преокрет - али истински, а не лажни који нуде скутоноше Империје. Можда би најправедније и најбоље по нашу душу било да их све пошаљемо у ЕУропство, кад им је већ толико стало до њега. Без повратне карте, дабоме.

Суштина, финесе и примери

2011-11-05T20:25:00.000+01:00

Есеј од четвртка о порицању сопствености пренесен је истог дана на Новом Стандарду и (Р)еволуцији и инспирисао је подужу дискусију. Дабоме, није дуго требало да се скрене на странпутицу приче о „црвенима“. Врло намерно нисам есеј претворио у антикомунистички памфлет, јер колико год да су титоисти били одговорни за произвођење самонегације у врлину, толико је тај феномен старији од њих, а ево их је и надживео. Проблем је, дакле, у самонегацији, више него у њеним промотерима. Јасно.

Немам обичај да цитирам коментаре, било са Сокола било са других места, али овде морам да направим изузетак, јер ово што је написао „пегепет“ заслужује да се понови. Одговарајући на мој коментар (пренео сам га у коментарима на есеј од четвртка, па да не понављам), каже:

Госп. Малићу, почињем ново исчитавање од вашег коментара и како ми се допао као уосталом и текст, решио сам да још нешто додам јер мислим да се савршено добро разумемо.
„Ако је неслога проблем, онда тражите начина да се сложимо око неких основних ствари - а око детаља и не морамо. Јер би онда живот био много досадан. Дајте да будемо саборни“.

Ово је суштина и ако се сви око ње сложимо, остало су финесе. Јер, није важно да ли смо под добровољном, меком или правом окупацијом, ако се сви сложимо да јесмо окупирани и да треба да кренемо у борбу за слободу. У коментару сам намерно кренуо од сопственог примера и успут "докачио" и Драшка, јер сам за њега био сигуран да ће, као што и јесте, исправно схватити "шта је песник хтео да каже". А сада ћу навести неке, свима познате "жуте примере", а не бих ли пластичније дочарао оно што сам започео да образлажем.

Вук Драшковић 9.марта '91. Је ли кидисао на црвене некрунисани краљ тргова? Зар није Бора Јовић извео тенкове на народ предвођен Вуком? И је ли онда икоме сметало то што је Вук изашао из капута Мике Шпиљка? Или, касније, је ли сметало четницима то што их је он, Шпиљков секретар, годинама водио на Равну Гору? Је ли икоме засметало када је Вук са ТВ Бастиље, за време бомбардовања '99, причао о малој Милици Ракић? Зар није он предводио највећу опозициону партију све до избора 2000-те године?

Данас је Вук Драшковић жући од жутника. Мислим, срећа наша да нема ефективну власт, јер би, да се он пита, остали не само без Косова, већ и Шумадије. И данас му се спочитава да је био црвени. Тобоже, баш зато што је некада био црвен (Боже мој, још је код Шпиљка био секретар), он је данас жут. Није него! Биће да је нешто друго у питању, дубље или много плиће, да се не споримо и око тога.

Или, да ли се још неко сећа Чедомира Јовановића, са крстачом око врата и иконом у руци, како прича о косовском завету? Он је и онда био унук истог деде. Данас је тај биолошки отпад(ник) жући и од Вука, жешћи и од самог Ментора.

Или, на задњим изборима су до последњег дана Дачекови социјалисти важили за патриотску странку. Трт! Нама из патриотског корпуса, све до тог судњег дана када су они прешли у жути табор, нешто и није сметала дотадашња њихова, црвена боја. Од тада, одједном им се спочитава све оно што смо знали и пре, а у вези идеологије коју и нису мењали. Мењали су нас. За њих.

Или, да споменем великог српског јунака Шешеља. Коме је у антикомунистичком и антититоистичком табору сметао његов "самоуправљачки докторат", када је са ашовом кренуо у кућу цвећа? Или, коме то смета данас, када он демонтира хашку наказу?

Па његов кум Тома. На прошлим изборима је он био наш највећи патриота, такорећи вођа патриотског корпуса. И данас? Бар половина са наше, патриотске стране улице, сумња.

Наравно да би набрајање могло да се настави и наравно да би сада око ових примера могли да пенушамо данима, да се ватамо за гуше и убеђујемо, али то у овом случају није био циљ, него средство да се мало боље разумемо и приближимо.

Елем, као што се Драшко поноси народним херојем и исправно оцењује да нам је титоизам дошао главе, време је да се и ми остали пресаберемо и прикупимо, растребимо жито од кукоља и да се саборно српски сложимо око неких простих чињеница. Окупирани смо. Мали смо народ и помоћи са стране немамо. Хоћемо слободу. За њу се морамо изборити сами. Не идеологијом, не речима, него делом.

Куд год да кренемо, све се враћа на основну логику. Док сами себи нисмо јасни, биће нам онако како је сада. Зато ово цитирам и потписујем.

Порицање сопствености

2011-11-03T01:48:00.001+01:00

Није потребно, претпостављам, детаљно објашњавати тезу да жутократе и невладници мрзе народ којим владају. Тај осећај просто зрачи из сваког њиховог геста, сваке речи и дела. Уосталом, то отворено и говоре, кроз причу о „промени културне матрице“ и цивилизирању Срба за које говоре и пишу да су ружни, прљави и зли (а онда за таква писанија једни другима деле награде).

Одбијам да за њих употребим израз „друга Србија“; немају право ни на ту именицу ни на придев, пошто на сваки спомен било чега српског добију осип. У вредностима које заступају и начину на који се понашају има врло мало историјски српских карактеристика - они се тиме поносе и труде се да у свему личе на своје иностране идоле. Чак је и језик којим се служе, на први поглед српски, извитоперен до непрепознатљивости...

Ово, међутим, није прича о њима, јер је о њима углавном већ све потребно испричано. Не, ово је прича о нама, и нечему што се они толико труде да нам отму.

Средином октобра је у културној рубрици канадског дневног листа „Глоб енд Мејл“ (Globe and Mail) освануо текст новинара Роберта Еверет-Грина под насловом „Музика Ане Соколовић подсећа на Србију“. Повод за текст је серија концерата које ове године у њену част организује Друштво за саремену музику Квебека (SMCQ - Société de musique contemporaine du Québec).

Од 1993, Ана Соколовић живи у Монтреалу, културном центру франкофонске провинције Квебек. Удата је за колегу Жана Лесажа (Jean Lesage). Имају двоје деце. Док је живела у Србији, прича канадском новинару, презирала је традиционалну музику и хтела је да компонује савремене мелодије, без икакве везе са било којим друштвом. Космополитске и универзалне. Додаје да је исти став имала и већина њених колега који су у Београду студирали композицију.

Замислите онда, пише Еверет-Грин, њено изненађење када су после извођења њене прве канадске композиције (дуета за виолине) почели да стижу комплименти хвалећи „славенску душу“. Соколовић прича како је била у шоку: „Побогу, ја сам компоновала савремену музику, каква сад славенска душа?“

Соколовић се потом посветила истраживању музичког наука који је донела са собом, препуног балканских ритмова и мелоса које је узимала здраво за готово. Сада црпи креативну енергију из народне уметности коју је игнорисала док је живела у Београду. На првом концерту у овогодишњој серији, показала је вунене рукавице које је исплела њена прабаба, од вуне коју је сама шишала, бојила и прела. „Све више видим ту повезаност у креативном односу, било да је реч о уметницима или занатлијама“, каже.

Најважнији цитат у тексту налази се при крају, где Соколовић вели: „Овде у Канади сам открила симпатију према српској и балканској музици. Ово друштво нам дозвољава да будемо оно што јесмо“.

Иронично, зар не?

Њена биографија на страници SMCQ каже да је рођена је у Београду 1968, и да је студирала у Београду и Новом Саду. Претпостављам да онда из Србије није отерана, већ је отишла вођена жељом за бољим животом. Испоставило се, међутим, да је прави проблем био у менталном блоку који је тек суочавање са самим собом у туђој земљи успело да уклони. Било је потребно да Ана Соколовић оде из Србије како би схватила да је Српкиња.

Како објаснити ту појаву? За њу нису одговорне „грозне деведесете“, рат и санкције - Соколовић је у Монтреал стигла 1993, а каже да је презир према традицији постојао још док је студирала, дакле другом половином осамдесетих. Произилази онда да је тај однос према идентитету, култури и традицији створен још раније. Ко га је онда створио? Зашто? И на то питање је могуће наћи одговор. Некима се он неће допасти, али је истина неумољива. Све чињенице упућују на закључак да се тај презир намерно, свесно и плански култивисао - али само у једном етносу. Свима осталима је било допуштено да изражавају - па чак и измишљају - свој идентитет, дакако у границама које не би угрозиле власт Маршала и Партије. Осим једном народу.

Са последицама те политике живимо данас. Свуд около су новокомпоноване нације, чији су најфанатичнији поборници људи који су се некада сматрали Србима, а потом били убеђени да су нешто друго. У самој Републици Србији влада мржња и презир према свему српском међу тзв. елитом, жутократама и невладницима који чине не „нову класу“ - како је Милован Ђилас звао генерацију њихових очева - већ касту која на све остале гледа као нижа бића. Па је њима, владарима, све дозвољено, док њиховим поданицима, Србима, није дозвољено ама баш ништа.

Занимљиво, такав осећај нестаје када се пређе Дрина. Тешко ћете га наћи међу Србима протераним из Крајине који су отишли у свет, или онима који су у Босни и Херцеговини одбранили своје право на постојање. Можда се зато жутократе и невладници убише од урлања да су прекодрински Срби агресори и геноцидни злочинци, које што пре треба цивилизирати - подређивањем ЕУропским владарима типа Јадранке Косор или Изетбеговића млађег. Можда им зато толико смета Емир Кустурица - не само зато што је извршио „реконструкцију порекла“, већ и што је остварио светски успех преточивши инспирацију сопственом традицијом у ванвременске и ванпросторне приче, док су њихови вајни кунстлери реализовали само патетичне, патворене псеудо-универзалистичке памфлете.

Свака креативност полази од стварности, а она врхунска надограђује ту стварност до тачке превазилажења времена и простора у којем настаје, извођењем општег из мора појединачности. Насупрот њој се налази патворена, октроисана уметност која негира истину и појединачност и гуши их наметањем лажних општих места. Неспособна да истински ствара, она искривљује до непрепознатљивости, паразитирајући на постојећем док га истовремено презире и проглашава ништавним.

Квислиншки култ жутократа и невладника није створио систем којим Србију води у пропаст, али га свесно користи да би наставио репресију српске сопствености, јер на томе темељи убеђење у своју наводну супериорност. Врло је значајно што је Ана Соколовић, композитор савремене музике пореклом из Београда, у Монтреалу нашла срећу кроз спознају, а не негацију свог идентитета. Било би тужно да у томе остане усамљени пример.

Око Соколово #42

2011-10-30T20:41:00.000+01:00

Жутократија, дан 1211.

Упркос претњама, уценама, подвалама, лажима и роковима, барикаде и даље стоје. НАТО окупатори су одбили понуду српских власти да мирно снабдевају своје војнике, инсистирајући да „слободу кретања“ безусловно добију и ЕУЛЕКС и власти Тачистана. Па добро, кад већ хоће да се даве у сопственом отпаду, нека им...

Отпад је отприлике добар израз за све будалаштине које изађу из уста Друга Боте. Само праћење сваке његове глупости захтевало би посебну рубрику и двоје-троје људи да ништа сем тога не раде. Ово што је током недавне посете Немачкој налупетао треба цитирати само да би се узело као доказ до које мере он више нема никакве везе са стварношћу. Немачким новинарима је инсистирао да још увек хоће и ЕУ и Косово, да Ангела Меркел није рекла то што је рекла, да признаје легитимитет албанских интереса (!) и да је решење могуће кроз „политику помирења“, попут оне са Хрватском и БиХ! Штета што Ферал Трибјун затворен 2007, ово је душу дало за њихову рубрику Greatest Shits.

Пошто међу Србима на Косову више нема никакав ауторитет, а не сме да их нападне јер иду избори, Борат зато препушта посао свом екстремном крилу. Свесни да је жутократија угрожена, квислинзи збијају редове, па се тако братиме Вук и Чедовиште, а са њима иду Басара, Латинка, Дерета... Права правцата оргија мржње - политичка порнографија, како вели Михаило Меденица.

О Чедовишту је свашта досад већ написано (добар резиме дала је недавно Весна Веизовић), али шта се десило са Вуком Драшковићем? И данас га се многи сећају као наводног националисте, али заборављају да је пре тога био најгласнији титоиста. У свом осврту на однос квислиншког култа према Косову, Александар Ђикић између осталог цитира и једну Драшковићеву изјаву из 1990, тако радикално супротну ономе што говори данас да је неопходан одговор: када је Драшковић лагао, тада или сада? Можда се одговор налази у чињеницама које је поредао и у контекст ставио Драгомир Анђелковић, пазећи притом да не закључи нешто за шта постоје само посредни докази. Али када се тачкице споје...

Уосталом, има она народна: „не пада снег да покрије брег...“ Сад се барем види свачији траг. Реторика ове булументе која је направила каријере од србомржње, кад није на рубу памети, може да се опише само као ужасавајућа. Није реч само о менталним балванима, како каже Маринко Вучинић; требало би да је шокантно што Чедовиште о Србима на Косову говори као што је некада о Србима у Крајини говорио Туђман. Са истим циљем, вероватно.

Коме још није јасна реторика квислиншког култа, логички је разобличује Ђорђе Вукадиновић. С тим у вези треба посматрати и хајку на новинаре који су обелоданили извештај о катастрофалном стању Војске Србије, о чему пише Младен Ђорђевић. Моја теорија је да се овде не ради само о слободи штампе (јер тога у жутократији ионако нема), већ о „држ'те лопова“; управо је у интересу жутократа да се овај извештај прочује, како би њихови аргументи да се не може ратовати са „целим светом“ (тј. Империјом) имали већу тежину. Само што ни они, баш као ни Империја, нису у стању да схвате да у сукобу са Империјом најбоље успева асиметрично ратовање 4. генерације - тј. баш ове барикаде с којима НАТО окупатор никако да изађе на крај...

На основу понашања како Империје тако њених слугу у Србији, Предраг Николић закључује да је Косово постало оличење фијаска ЕУроатлантске политике. И не греши. Само што то још није постало јасно ни квислиншком култу, ни Империји. Њихово слепило је и даље јаче од истине, чак и када производ политике умиљавања џихадистима кроз подршку унитарној БиХ и „Санџаку“ запуца по америчкој амбасади у Сарајеву...

Зато се претерано не нервирам око напора да се створи војводиндијанска нација и отцепи северна покрајина. Пројекат је сасвим провидан, и не бих се чудио ако би кренуо тачно онако како описује Чедомир Антић. Колико ће далеко стићи, то ћемо видети. Успут, и ту свака зверка показује свој траг; Душан Ковачев пише како су сада на чистину изашли и Мађари и Немци.

Да су којим случајем разни претенденти на српску земљу нешто раније покушали да своје претње и захтеве остваре кроз ЕУ, ко зна шта би се десило. Али сада, када је чаролија ЕУ увелико нестала - како објашњава Слободан Антонић - шансе за успех им се из дана у дан смањују.

Мирослав Лазански пре неки дан вели да су жутократе ангажовале „Подеста групу“ да лобира за њих у америчком Конгресу. Оснивач те куће, Џон Подеста (тренутно фирму води његов брат Тони), био је Клинтонов шеф кабинета за време НАТО напада, а пре неки дан је напустио место директора „Центра за амерички напредак“ да би постао специјални саветник Хилари Клинтон. Иако нема везе са иностраном политиком. И док познаваоци америчке политике размишљају шта би то могло да значи, упитајте се какве логике има у плаћању осведочених непријатеља да наводно лобирају за Србију, иако нема тих пара на свету које ће им променити мишљење? Мислим, кад су већ тако кренули, што нису онда ангажовали „Олбрајт групу“?

С друге стране, председник РС Милорад Додик није нешто много лобирао у Америци. Само је својом посетом Вашингтону - где је остао истрајан у својим ставовима, упркос великим притисцима - Империју донекле избацио из такта. У дневнику подпредседника РС Емила Влајкија налази се следећи занимљив детаљ: „Ви овдје, а Додик у Вашингтону. Што смјерате?“ упитао га је телефоном дипломата из Брисела. Ко зна, можда је баш тако судбоносно осујећен напад на барикаде средином октобра? Будући да Империја постоји у виртуелној реалности, највећи непријатељ јој је управо сопствена машта...

Кад смо код маште, вреди споменути текст Ане Радмиловић о невладничким „културним дјелатницима“ који немају ни маште, ни креативности, ни талента - већ само мржње у изобиљу. Да цитирам закључак:

„Нису сви тако јаког желуца да пишу наручене дневнике о ратовима које нису доживели или да на силу просвећују својим игроказима пуним мржње до негледљивости, за које су они црквени средњовековни игрокази били сушта креативност. Са све концептом.“

Колико је бедан невладнички kunst постаје јасно када се упореди са, рецимо, поезијом Јована Дучића. Баш једну од његових песама цитира Владимир Димитријевић да би објаснио дуги и предуги континуитет лажи, од југославизма до жутократије.

„Мој добри роде, сви су те лагали...“ Ето вам Динкића, који се сад прави да није он 10 година суверено одређивао економску политику, ма ко био на власти. Ето вам Бората, који и данас прича причу „и Косово (Шиптарима) и ЕУропство (мало сутра)“. Ето вам Драшковића, који се кроз своју политичку каријеру толико пута толико темељно трансформисао (од архикомунисте до квазичетника, па онда у НАТОфила већег од Чеде), да је просто незамисливо да му још ико верује кад каже било шта.

На крају крајева, ето и Томе Николића, који је одлучио да више не буде радикалан него лепо „напредан“ како командује Империја; па кад каже да хоће да буде српски Де Гол, не мисли на онога који је Французе соколио на отпор, већ на онога који се одрекао Алжира, вели Љиљана Смајловић. Не знам да ли су „наприједњаци“ само нови кандидат за жути дрес, али тако се чини - а они никако то да демантују.

Постоји ли стварна алтернатива овом квислиншком култу и њиховој мржњи и штеточинству? Бошко Обрадовић каже да постоји, и то детаљно образлаже. Уосталом, колико смо пута чули да је отпор узалудан и бесмислен, а ево - барикаде и даље стоје. Империја није свемоћна. Жутократија није судбина.

Е сад, неки ће рећи да тај отпор има границе. Убиство пуковника Гадафија и тријумф Империје у Либији изгледа да је отерао у дефетизам Мирјану Бобић-Мојсиловић, на пример. Али могућа је и друга реакција, попут оне Жељка Цвијановића, који објашњава да је Гадафи био јунак, а да данас у земљи која још није постала Жутија, квислиншки култ чини све да убије и последњи траг јунаштва. Па пита: „Има ли већег циља и веће привилегије за једну генерацију од тог да спаси своје јунаке?“

Отпор култу смрти није терет, већ привилегија. Слобода је вредна борбе, сама по себи.

Барикаде и даље стоје.

Око Соколово #41

2011-10-22T19:14:00.000+02:00

Жутократија, дан 1203.

Барикаде на Космету и даље стоје. Покушали су окупатори да их уклоне. Давали су рокове, тражили безусловну предају, прскали народ бибер-спрејом и сузавцем, довезли тешка оклопна возила за уклањање препрека, и - ништа. Барикаде и даље стоје. Немачки генерал Древс, командант КФОРа, изгледа да се одлучио на извиднице и препаде, уместо опште офанзиве. Али сваку барикаду којој приђу његови оклопници народ брзо појача, тако да нигде нису прошли. Мирно неће проћи, објашњава Миодраг Новаковић.

Уместо сјајне победе и свршеног чина, који је Хашим Тачи планирао да оствари још у јулу, покушај преузимања административне границе се претворио у катастрофу и за албанске иредентисте, и за КФОР/ЕУЛЕКС, и за жутократију. Берлински дневни лист Тагесшпигл чак је објавио репортажу о Косову насловљену „У украденој земљи“. Додуше, кукавички режимски медији у Србији су то превели као „опљачканој“. Какве ли ироније, да немачки окупатори поштеније говоре о Косову од квислиншког култа...

У ствари, то сасвим приличи. Косово је огледало српске политике, у којем се тачно види право лице жутократа и невладника. Како каже Ана Радмиловић:

„небрига власти према људима са Косова показује небригу власти према целој Србији, а када једна држава толико не брине о људима, она мора да се уруши, јер без људи она не постоји.“

Ево примера. Очекивано би било да министар одбране једне државе буде спреман да ту државу брани и војном силом. Једини изузеци том правилу су Костарика (која нема војску), САД (чије министарство одбране је надлежно искључиво за агресивне ратове) и Србија. У ситуацији када је КФОР довео тенкове пред ненаоружани народ, министар Жутановац изјављује да нема смисла борити се за Косово. Али за власт има, је ли?

На обележавању годишњице немачког масовног стрељања цивила у Шумарицама, Врховни Жутник има образа да изјави како „морамо имати снаге да осудимо и оне који су у име нашег народа чинили зло другима“, али и да „Данас призивамо у сећање све погинуле у борби за слободу и осуђујемо све који су сарађивали са окупатором“! Рече - и остаде жив.

Па проблем није што Срби неће да осуде своје злочине над другима - кад и где их је стварно било, а не где их је измислила пропаганда - већ што сви други своје злочине према Србима сматрају херојством и врхунцем врлине! И он би онда с таквима да гради „мир у региону“. Преко српских леђа. Опет.

А када је реч о сарадњи са окупатором, ту Друг Бота мора да прво изврши истрагу самога себе.

За то време, најострашћенији квислиншки култисти се напросто утркују ко ће више да попљује свој народ и оправда агресоре и окупаторе. Чедовиште, Вук Драшковић, Душан Јањић и њима слични хорски певају о безнађу отпора, праведности непријтеља (бирајте којег, свеједно) и грозоти Срба што се ето усуђују да постоје. Добро вели Зејнел Зејнели, Срби су криви и када убијају и када гину; немају право да се бране, а свак други има право да их напада. Потврђује то и Јања Гаћеша: једино гарантовано право свима је да некажњено убијају Србе. И такав поредак онда фанатично заговара квислиншки култ, та „тројанска коњица“ како је назива Драган Милосављевић.

Како да објаснимо то што самозвани борци за људска права не спомињу некажњено убијање Срба које траје већ 12 и кусур година? Премлаћивање и злостављање Срба који прелазе „границу“ НДК? Случај 13 камионџија, о којем пише Иван Нинић, ухапшених и осуђених од стране НДК само зато што су Срби? Мук. Шта је то, неки троструки морал? - пита се Никола Ивановић. Или су лицемери, па их не занимају принципи људских права већ се њима користе да би оправдали непочинства својих послодаваца, или за њих Срби нису људи, па онда немају ни права. Одлучите сами шта је горе.

Е сад, ако они верују да су Срби „ружни, прљави и зли“ (да парафразирам једно невладничко пискарало), а да су они, култисти, нека виша класа (као некада у титоизму), онда то што раде није мазохизам. Јер мазохизам је уживање у самоповређивању, док они уживају у повређивању других. А то је онда садизам, је ли.

Како другачије објаснити потпуно скретање памети Светислава Басаре, ономад исповедника Друга Боте, који је свој најновији „антифашистички“ роман насловио - „Мајн Кампф“! Младен Ђорђевић то назива историјски дилетантизам, али пре ће бити да се ради о оном фројдовском лапсусу. Шта је следеће, парадирање омладине ЛДП у „лепо скројеним и неодољивим“ униформама СС? Јер, ето, њих је ипак дизајнирао цивилизирани ЕУропљанин Хуго Бос...

И док на Космету Срби бране своју државу и живе Лазарев завет, квислиншки култ се копрца и настоји да по сваку цену остане на власти. Спремни су на све, каже Драган Вучићевић. Поделили су се у четири колоне, објашњава Бранко Радун:

прву чини ДС са сателитима, другу чини Динкић и „региони“, трећу Дачић, Палма и „пензионери“ (ако се договоре о процентима) и четврту резервну Чеда Јовановић. Они тако настоје да покупе и гласове проевропски оријентисаних, и младих и старих, и заговорника и противника геј парада, и ове и оне. Они желе да „свима буду све“ само да би скупили довољно гласова да поново имају владу.

Њихове налогодавце претерано не узбуђује хоће ли култ остати на власти; већ имају варијанту како да униште сваку опозицију култистима тако што ће за последице вишегодишње пропасти оптужити опозиционаре, на пример Коштуницу и Николића - при чему је свеједно да ли је СНСстварна или фиктивна опозиција. Жељко Цвијановић назире контуре тог пакленог плана и предлаже један начин одбране. А тој одбрани итекако могу да помогну запажања Драшка Вуксановића о принципима и њиховом одсуству.

Рачуница квислиншког култа је да у народу који толико мрзе и презиру ипак има довољно људи који размишљају попут њих, па ће још једном поверовати у већ офуцану лаж која се прича још од 5. октобра, о „бољем животу“ чим дође ЕУропство, о парама што падају с неба док свак ужива у нераду и невладу. Али, како напомиње Бранко Жујовић, ево и изасланик Брисела вели да пара - нема. Народу би боље било да слуша Деда Милојка него Боту и Динкића.

Синиша Љепојевић износи занимљиву тезу да је мрцварење и понижавање Србије у ствари покушај да се из ЕУ пошаље порука како они Србе у ствари не желе. Зато се и постављају немогући и безобразни услови. Па ако Србија прихвати - сјајно, одриче се себе, претвара се у нешто што би ЕУрократе некако и могле да сваре. Рецимо, Хрватску.

Део тог жвакања и варења сигурно представљају напори да се створи војводиндијанска нација, о чему ове недеље пише Зоран Аврамовић. У ту сврху је сваки окупатор, од Аустро-Угарске до комуниста, покушавао да Косово и Метохију преда Албанцима. Ко зна, пита се Станислав Томић, можда ће у жељи да пљуну на Србе светски моћници форсирати избор „Мис Косове“ за мис универзума...

Големо је то зло. Али није непобедиво. Барикаде и даље стоје. Преумљавање се није примило. Можда се још међу Србима није појавио неко калибра Владимира Путина, али то не значи да треба посустати пред бедницима који нису видели света „даље од Будимпеште и нижеразредних канцеларија у Бриселу“ како неки дан рече Предраг Ј. Марковић. Зар да допустимо победу рђи и медиокритетима какве описује Оливера Новаковић?

Уосталом, сама Империја нам шаље поруку да је њена снага на измаку. Уместо да буде њен тријумф, закључујеМирослав Лазански, убиство пуковника Гадафија „доводи у страшну дилему све америчке савезнике, сараднике и пријатеље – јер никад не знаш када ће те они у Вашингтону отпилити. И послати ти свилен гајтан.“

Око Соколово #40

2011-10-15T17:20:00.000+02:00

Данас је 1196. дан жутократије.

У лето 2008, када је ова власт формирана изборном Тадићевих ЕУропљана и коалиције окупљене око СПС, жирафопоседник из Јагодине правдао је то аргументом да се „патриотизам не сипа у трактор“. Требало је да дође економска криза, пребијање дугова, демонстрације и нереди по европских престоницама - али и циничне уцене разних ЕУропских изасланиика поводом окупираних територија Србије - да би постало јасно да се у трактор не сипа ни ЕУропство, како објашњава Ђорђе Вукадиновић. Осим ако не схватате озбиљно окрутну сатиру Остоје Симетића...

Елем, колико год да су безобразни, властодршци Империје и ЕУССР нису имбецилни. Свесни су да свом квислиншком култу у Србији морају дати макар нешто, у замену за безусловну капитулацију коју траже по питању Косова и Метохије. Баш као што су пред жуте изборе потписали мртворођени Споразум, сада су Србији великодушно одобрили „кандидатуру“. Чим призна Независну Репубљику Тачистан.

Бивши амерички дипломата Џерард Галучи, иначе оштар критичар деловања САД и ЕУ на Космету, тумачи „ситну књигу“ из Брисела као захтев за предају Косова. Стефан Драгојевић објашњава да оваква кандидатура води само у пропаст, а Жељко Цвијановић каже да је тај трагикомични гест са кандидатуром знак да између жутократије и народа више нема ни једне додирне тачке. Сад је или они, или ми.

Светлана Васовић-Мекина пореди Друга Боту са енглеским премијером Невилом Чемберленом. Мислим да то није фер према Чемберлену; он је, наиме, веровао да уступцима пред Берлином помаже својој земљи, док Бота зна да уступцима пред Берлином своју земљу уништава. Е сад, зашто се данашњи Берлин према Србима понаша попут ондашњег, питање је на које одговор предлаже Драшко Вуксановић.

Шта мотивише Империју? Онај разлог најјачег из Езопове басне, каже Желидраг Никчевић. Србима је ту намењена улога овце; ако је прихвате, нема о чему да се преговара - зна се ко ће кога вечерати. На квислиншком култу је да спроведе то овчење Срба. И ево, Београд просто призива репризу „Олује“ на Косову, каже Обрад Кесић, док Ана Радмиловић илуструје како би то могло да се деси.

Проблем је само што народ неће више да буде овца, ни жутима, ни странцима. Расте свест да се на Јарињу и Брњаку не брани само некакав север Косова, већ цело Косово - како је то добро приметила Јања Гаћеша - а с њим и држава Србија, па и Срби уопште.

Није то по вољи ни квислиншког култа, ни Империје, ни ЕУ. Зато захтевају безусловну капитулацију, јер ето барикаде нарушавају њихово људско право (!) да без сметњи окупирају српску земљу. Србима се причају приче о некаквој ЕУропској будућности, а планира им се турска - мада су и то пусти снови, каже Владимир Димитријевић.

А истина је да ни Империја, ни Брисел, ни Берлин ни Београд у ствари не разумеју о чему се овде ради. То на примеру „преговарача“ ЕУ за Космет Роберта Купера илуструје Мирослав Лазански. За то време, Србима ствари постаје све јасније: Европа се не плаћа Косовом, и тачка. Тешко да ће пасти на фингирани патриотизам Дачића и Ђиласа, каже Слободан Јанковић, јер виде да проблем није само у људима на власти, већ у целом систему. У праву је Драган Милосављевић: Србијом владају баштиници закључака Дрезденског конгреса.

Није реч само о жутократији, чеду помирења две фракције са Осме седнице, већ и о невладницима, али и квази-опозицији. Острашћена србомржња Чедовишта и аутономаштво дучеа Чанка иду руку под руку са патриотизмом на продају „напредне“ опозиције. Види се да су на истој страни када нападају претњу систему, вели Немања Недељковић. Нема везе што су са логиком на ви, па оптужују Двери да су и западни и руски плаћеници (!). Замена теза је ионако омиљена техника пропаганде на Балкану.

Жутократију, невладнике и остале следбенике квислиншког култа захватила је паника. Њихова узданица и заштитник, велика и свемоћна Империја, до те мере је збуњена и изгубљена да више нема контролу ни над својим професионалним револуционарима, који су за њен рачун жарили и палили по свету целу једну деценију. За то време, распада се и поремећени систем вредности на којем почива њихова владавина, а који се на различите начине наметао деценијама (мада никако да се у потпуности прими). После дугог тумарања Срба политичком и националном пустињом појавила се опција која нуди суштинске промене и крај пљачке под окриљем државе. Ако оствари макар само десет одсто од својих обећања, то ће бити довољно да култу стане у крај.

Значи, ово што раде култисти, Империја, Брисел, и КФОР - то није одраз њихове снаге и моћи, већ очаја пред неминовним поразом. Већ се осећа мирис слободе.

А колико кошта издаја?

2011-10-13T19:30:00.000+02:00

Јуче је у Волстрит Журналу освануо текст са насловом „Косово је највећи српски трошак“. Препричао га је, гле изненађења, рингијеровско-режимски Блијесак, а ако вас занима оригинал, наћи ћете га овде. Аутор је извесни Горан Мијук.

ВСЖ је иначе познат по ратоборности и србомржњи (пре месец и кусур су, рецимо, објавили гостујући коментар „премијера Косове“ Хашима Тачија), тако да оваква писанија нису ни изненађење ни изузетак. Али је итекако занимљиво што је напис у ВСЖ синхронизован са појавом сајта „Колико кошта Косово?“ иза којег стоји организација под именом „Центар за практичну политику“. Баш на њих се Мијук позива да поткрепи „чињеницама" свој скуп пропагандних општих места о Србима и Србији.

Чак и летимични поглед на њихов сајт (са адресом на енглеском, и верзијама на енглеском и латиници) открива типични брлог невладника, а страница на којој се идентификују „партнери“, осим великог броја организација из Новог Пазара (?!) спомиње и осведочене „пријатеље“ Срба: британску амбасаду, Фонд отворено друштво, Центар за евроатлантске студије, Грађанске иницијативе...

Ако ћемо о новцима, како то да нико не пита: ко плаћа сав овај невлад?

Не бих се изненадио да део финансирања Це-пе-пеа долази из државне касе, тј. од пореских обвезника Србије - било директно, било преко задуживања жутократије у иностранству, које ће с каматама плаћати будуће генерације (ако се нешто по том питању не промени, је ли). Лавовски део највероватније долази из страних извора; милиони Американаца и Европљана немају посла и све више се ближе ситуацији да немају кров на главом и шта да једу, али њихове владе имају милијарде да намире коцкарске губитке банкара и финансирају невладнике широм света да по сопственим земљама (које мрзе и презиру) заводе „трансатлантске вриједности“ и жутократију. То, је ли, ни ВСЖ ни режимске новине по Србији не сматрају за проблем.

Аргумент да од Косова треба одустати јер борба за истину, правду, слободу, принципе и територију „много кошта“ је до те мере идиотски да на њега нећу трошити речи; довољно је да вас упутим на текст Жељка Цвијановића од пре неки дан, који хируршки сецира баш то питање.

Додао бих, међутим, запажање да је овакво квази-резоновање само одраз нихилизма и себичности којим одише извитоперени систем вредности невладника, жутократа и њихових иностраних господара. Да посудим израз од Оскара Вајлда, свему знају цену, али ничему не знају вредност. „У се, на се и пода се“ је њихово све и свја. Мало им је и библијских 30 сребрњака, хтели би још. И све док Србијом влада квислиншки култ, може им се.

Докле?

Побуна и превара

2011-10-11T07:03:00.002+02:00

(овај текст је 5. октобра 2011. објављен на блогу (Р)еволуција и у Новом Стандарду)

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ председника Бориса Тадића и осталих перјаница „демократије“ попут Чеде Јовановића, Драгољуба Мићуновића, Соње Бисерко и небројених осталих „душебрижника“ који Србији већ ево 11 година наживо ваде душу. Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Уместо слободе, добио је квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Живи ли ико од обичних „октобараца“ данас боље? Тешко. Али зато свако ко је током протекле деценије био близак властима сада има „легитимни иметак“, а организатори самог преврата добили су чак и сопствено острво... али о том мало касније. А што се тиче изборне воље, никада нећемо сазнати ко је добио фамозне изборе за председника СР Југославије; листићи су, гле случајности, изгорели у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало беспредметно већ 2002, када је Зоран Ђинђић - за кога нико никад није ни гласао - уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо ту исту Југославију.

Је ли можда некоме од учесника октобарског преврата било непријатно када је видео снимке из Кијева или Тбилисија, или Либана, Киргизије и Узбекистана, на којима су се виделе песнице „Отпора“ (који, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу ДС) а све скупа подсећало на репризу Београда? Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС у ствари створила америчка влада (кроз НЕД и друге фондације). Али ето, то је био знак пријатељства и подршке демократији у Србији, после чијег доласка је све требало да се промени. А не само да се није променило, него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време „диктатора Милошевића“. Литанија понижења и уцена предугачка је да би се наводила овде. Уосталом, сами сте их проживели, нема потребе да их препричавам.

После народних побуна у Тунису и Египту, почетком ове године, појавио се један занимљив документарни филм: Револуција као бизнис. Његови аутори су разговарали отворено не само са невладницима у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини, већ и са Срђом Поповићем, некадашњим лидером „Отпора“ који се после петооктобарских догађаја професионално посветио револуционарном раду. Поповић се у филму отворено хвалио улогом „Отпора“ у обуци и усмеравању египатских и тунижанских невладника („активиста“). Његова организација, CANVAS, наводно је српска и издржава се од новца из Србије. Одакле? И како то да је име „српске“ организације енглеска скраћеница (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије)? Када се томе додају јавности доступни подаци о „улагањима“ америчких државних (али тобоже невладиних) фондација у Србију, и приче о „торбама долара“ које су пред октобарски преврат преносили агенти ДОС-а (попут Веље Илића), испада да је маса која је 5. октобра изведена на улице Београда играла по музици написаној у Вашингтону. После је тај „хит“, са све извођачима, извезен у иностранство - где год је Империја хтела да без много крви и за трошак много мањи од инвазије изведе „промену режима.“

И док је Млађан Динкић спроводио у пракси наслов своје књиге из деведесетих („Економија деструкције“), заводећи беду по Србији, Поповић и његови професионални револуционари путовали су по свету и држали предавања активистима, а све о трошку Ујка Сема. Колико је њихових полазника било истински посвећено позитивним променама у сопственим друштвима а колико се ту нашло само у жељи да и они оду у „професионалце“ и није толико битно. Резултат се зна: режими у потпуности одани Империји, општа пљачка државних добара, и стопостотна превара народа који је поверовао слатким речима америчког пропагандисте Џина Шарпа у извођењу некадашњих „Отпораша“. А њих боли брига, живе као рок-звезде. Ево су неки дан добили тропско острво од новог сатрапа Малдива (још једне задовољне муштерије)...

Елем, ових дана су се широм Америке појавили демонстранти који врше „окупацију Волстрита“. Кажу, представљају побуну 99% становништва против 1% богатих и моћних који покрадоше све што стигну. Имајући у виду обим пљачке иза које стоје банкари и шпекуланти са Волстрита (нпр. фирма Голдман Сакс, од милоште звана „џиновска вампирска лигња“ која сиса крв из свега што дохвати), тешко је рећи да немају разлога да се буне. С друге стране, посматрачи оправдано сумњају у легитимитет „незапослене омладине“ која живи од апанажа својих родитеља и у ствари не може да добије поштен посао све и да таквог има, јер за то напросто није квалификована. О чему се ради?

Пре две године је Америку потресао талас демонстрација такозване „Чајанке“ (TEA Party). Инспирисан епизодом из ране америчке историје - када су побуњеници против енглеске круне побацали чај са бродова у бостонској луци, јер су на њега морали да плате извозну царину - демонстранти су се бунили против високих пореза и неконтролисане државне потрошње председника Обаме, којег су (с правом) сматрали социјалистом. Енглеска реч за чај (tea) постала је скраћеница за „доста више пореза“ (Taxed Enough Already). Пошто у Америци, због карактеристика изборног система, постоје само две велике партије - Демократе и Републиканци - већина присталица „Чајанки“ је на парламентарним изборима у јесен 2010 гласала за Републиканце.

Дихотомија између Демократа и Републиканаца је у суштини лажна. И једна и друга странка праве се да заступају обичног човека, а у ствари раде за интересе великих донатора. Док се Републиканци праве да су конзервативни и штите породицу и имовину, Демократе се праве либерали и наводно штите сијасет „угрожених мањина“. А у ствари је све као кад гледате кечере: лажирано, договорено, инсценирано, сређено тако да се „не таласа“ и да на крају дана вуци буду сити а овце немају појма да нису на броју. И једни и други воле да ратују по иностранству, да дижу порезе на све и свашта а „својима“ деле шаком и капом. Једина разлика је ко добије паре од државе, што дође потпуно свеједно онима од којих се паре отимају кроз све веће порезе и бесомучну инфлацију. Ионако их нико ништа не пита.

Све велике корпорације су постале велике тако што су плаћале харач држави, било кроз лобирање било кроз разне програме „социјалне одговорности“, док су у замену добијале заштиту у виду субвенција и прописа који су постојећу и могућу конкуренцију гушили под планинама папирологије. Елем, и политичка и профитерска класа су се у потпуности одвојиле од народа на чијој грбачи живе. Звучи познато?

У таквој ситуацији на сцену ступа „Окупација“, која измиче једноставној квалификацији. Има ту и размажене деце која немају појма за шта се боре али знају да је револуционарна побуна у моди. Али има и обесправљених, опљачканих, преварених, на улицу избачених радника чији су шефови за пропаст фирми награђени великим бонусима... То је као велика циркуска шатра под којом се нашла папазјанија идеологија, од комуниста до слободара, од којих су неки сасвим разумни а неки потпуно суманути. Могу ли уопште око било чега да се сложе, није сасвим јасно.

Јасно је, међутим, да политичка позадина Демократа већ покушава да преузме „Окупацију“ и претвори је у своју верзију „Чајанки“. Међу демонстрантима је већ виђен демагошки филмаџија Мајкл Мур. Подршку им даје фондација Адбастерс (Adbusters), коју финансира нико други до нама добро познати „хуманиста“ Ђерђ Сорош.

Ево и званичног списка захтева демонстраната:

дизање минималне плате на $20 на сат и увођење царина на робу из иностранства.
увођење државног система медицинске неге, са забраном приватних осигуравајућих друштава
гарантована примања без обзира на запослење
бесплатно универзитетско образовање
убрзани процес укидања фосилних горива и прелазак на алтернативну енергију
трилион (хиљаду милијарди) долара инвестиција у путеве, мостове, итд.
трилион долара за сађење шума, обнову мочвара и затварање свих нуклеарних електрана
уставни амандман којим би се гарантовала једнака расна и родна права
отворене границе; свако може да живи и ради где хоће
реформа америчког изборног система по међународним стандардима
опрост свих дугова
укидање свих агенција за праћење кредита
право свих радника да кад год хоће приступе синдикату.

Посматрач упознат са основном логиком приметиће одмах шта недостаје овом списку: захтев за прекидање иностраних ратова и поврат војске у земљу, и било какав спомен војне индустрије. Нема ни захтева да се укине централна банка (тзв. Федерална резерва, или Фед) и престане са неконтролисаном примарном емисијом. Што се самог списка тиче, он је здравом разуму одавно рекао лаку ноћ. Како ће да функционише систем где се слободно крећу људи, а не роба - зар то неће учинити робу скупом, а људе јефтиним? Одакле треба да дођу све те силне паре? Која је сврха повећаног минималца ако је гарантована зарада за нерад? Зашто да се граде друмови када се укида бензин, и како да се укине бензин а да се истовремено угасе нуклеарке? Ко ће да плати докторе и професоре, како би медицина и образовање били „бесплатни“? Има ли где могућности да радник иступи из синдиката? Чак ни Кардељ није свој систем радничког самоуправљања схватио озбиљно, а ево америчка омладина (и Сорош!) хоће да га спроведу код себе.

Неспорна је чињеница да су транснационални финансијери опустошили многе земље (поготово „транзиционе“) под плаштом такозваног либералног капитализма - који са стварним капитализмом има отприлике онолико везе колико ЛДП са либерализмом, или ДС са демократијом. Док је некада термин „капиталиста“ означавао индустријалца који се обогатио тако што је инвестирао (често посуђене) паре у иновативни процес производње или иновативни производ - на пример Хенри Форд - данас је архетип капиталисте Гордон Геко, негативац из филма „Волстрит“ Оливера Стоуна (1987). Геко стиче своје огромно богатство шпекулацијама и лешинарским комадањем постојећих предузећа, иза којих остаје пустош и хиљаде радника на улици, док шачица хијена граби све што је од вредности. По теорији би инвестиционе банке и брокери на Волстриту требало да допринесу најефикаснијој расподели капитала, тако што би улагали у перспективне произвођаче. Али да би то функционисало, потребно је да ризикују губитак те инвестиције ако погрешно изаберу. Ако их од тог губитка штити држава - као што је урадио Буш 2008. а после тога Обама - онда не постоји никаква мотивација да се улаже разборито. Како год се коло среће окрене, Голдман Сакс је увек на добитку. Va banque!

Али, они који протестују против таквог стања ствари - а свако са имало мозга и срца би требало да је против - не смеју ни једне секунде да занемаре чињеницу да је и Сорош један од тих паразитских шпекуланата. Да је узалудно очекивати смисаони резултат лажираних утакмица између Демократа и Републиканаца, или државе и Волстрита. Кечери бар не крију да је све што раде представа. За то време, и „Чајанкама“ и „Окупаторима“ се смеју шпекуланти и политичари, који у ствари раде заједно и често су једни те исти људи (нпр. Клинтонов министар финансија Роберт Рубин, некада директор Голдман Сакса).

Не сумњам нимало да је веома стварно незадовољство мотивисало народ који се пре 11 година окупио пред Скупштином у Београду, или пролетос на каирском Тргу ослобођења, или ево сад на Волстриту. Али сваки пут су жеље народа биле упрегнуте у кола која је возио неко други - били то професионални револуционари, Империја, међународни мешетари или неко десети; углавном неко кога за добробит тог народа није било претерано брига.

Џорџ Лукас је почетком прошле деценије направио три веома лоша „представка“ свог серијала „Звезданих ратова“, али је у њима одлично приказао резултат завере бескрупулозног зликовца да преузме апсолутну власт, тако што је нахушкао миротрворце и патриоте да крену у рат против „фантомске опасности“, а онда се окренуо и наговорио банкаре, индустријалисте и трговце на побуну. Крајњи резултат је био да су сви страдали - а он постао Император.

Разумљиво је што међу посматрачима са наших простора има симпатија за демонстранте на Волстриту (у мери у којој се за њих уопште зна). Ем што их је ојадио тзв. либерални капитализам, ем што се неки са носталгијом сећају Кардељевог самоуправљања. Али ужасно је опасно када се реалност филтрира кроз призму жеља; управо тако функционишу Империја и њен квислиншки култ на нашим просторима. Ни у којој стварности се протест против „капитализма“ који спонзоришу шпекуланти и империјалисти не може окончати победом сиромашних и обесправљених, већ само падом у још већу беду.

Нешто попут 5. октобра.

Око Соколово #39

2011-10-10T17:08:00.000+02:00

(Напомена: Ово издање Ока касни два дана, пошто сам био на путу, без приступа интернету. Успут, ако мислите да сам превидео или пропустио неки текст, оставите ми напомену у коментарима; ни ја не стижем да прочитам све вредно спомена, ма колико се трудио...)

Субота, 8. октобар: 1189. дан жутократије

Покушај КФОР-а да бојевом муницијом сломи отпор Срба на Космету није успео. Срби су ојачали и појачали барикаде. Империја је одлучила да покуша опробаном методом обмане и издаје (познатијом као „преговори“), па је у Београд отишао енглески „посредник“. Тачистанске власти лармају, да се стекне утисак да њих било ко било шта пита.

За то време у Жутограду, квислиншки култ жутократа и невладника повлачи очајничке потезе не би ли остао на власти - а самим тим и на животу. Од оне њихове „револуције“ пре 11 година остао је само горак укус преваре. У свом покајничком сећању на 5. октобар 2000, Остоја Симетић каже да се већина народа није борила ни за ово данас, али ни за оно што је већ у року од неколико недеља урадио ДОС. Зато је Врховни Жутник у праву (мада потпуно ненамерно), кад каже да се власт у Србији више никада неће мењати на улици: време лако изманипулисаних масовки је заиста прошло.

Да га није споменула Ана Радмиловић, не бих ни знао да се у Београду одржао концерт „Волим деведесете“, који је наводно узнемирио ројеве невладника. Гледам страницу тог фестивала и ништа ми није јасно: све писано латиницом, музика је са запада (не само стилом; има много извођача из Лијепе Њихове), а међу спонзорима су Мегатренд, ТВ Пинк и жуте новине Блиц. То што су невладници нашли да се згражавају над сопственим експериментом анестетисања народа показује да су у потпуности изгубили додир са стварношћу.

Већ неколико недеља се некада водећи жути дневник (а данас само један у чопору) Данас побеснело баца на све и свашта. Истражује „руске плаћенике“ (погледајте обавезно текстове Оливера Вуловића и Драгомира Анђелковића о томе) хистерише да је само хитна капитулација Немцима начин да се сачува Косово (али зар нам не говоре већ годинама да је Косово изгубљено?!), пљује Новака Ђоковића.... Управо је напад на Ђоковића навео колегу из Ангмара да закључи како је ментално стање квислиншког култа тренутно упоредиво са оном сценом из „Пада“ (2004) коју нема ко није титловао на ЈуТјубу, када Хитлер крене да урла у бункеру. То да жутократе и невладници живе у виртуелном свету је познато већ дуго, али да су до те мере изгубили додир са стварношћу да умишљају како пола Србије мрзи Ђоковића - то је ново.

У прилог тези да су жутократе и невладници „сишли у бункер“ говори и инцидент са гласином о Нобеловој награди за Добрицу Ћосића. Сложио бих се са Аном Радмиловић: мржња према Ћосићу је одраз објективне и суштинске немоћи невладника, одсуства људског и пусте јаловости. Откуд толика омраза на Ћосића? Једно објашњење нуди Младен Ђорђевић.

Али превиђа се једна ствар: Ћосић је један од ретких комуниста који се није одрекао комунизма, али је идентификовао и критиковао србофобију која је на нашим просторима била његова кључна карактеристика. То исто је ономад урадио и Милошевић, када је кренуо да мења Устав из 1974. Отуд су Милошевић и Ћосић за фракцију комуниста која је владала Србијом до 1987. (а вратила се на власт кроз ДС) не само политички противници, већ јеретици. Зато ти исти екс-комунисти, којима сада сија звезда жутокрака, мрзе и народ - јер је малтене плебисцитарно пригрлио „Слобине“ реформе и није се самоукинуо како су га комесари учили у вечерњој школи... Али то је већ мало опширнија тема, и о њој потом.

Примера за бесловесност квислиншког култа има још. Драгољуб Мићуновић се одриче Косова у Савету Европе. Вук Драшковић папагајски понавља наводе Тачијевог варалице Алистера Кембела (односно, пропагандне секције КФОРа) да се на Јарињу НАТО у ствари бранио од Срба (!). Министар Драган ШуНАТОвац каже да „не постоји“ снимак са Јариња где НАТО окупатори пуцају на Србе. Па шта смо онда гледали на ЈуТјубу, шпанску серију?

Господари квислиншког култа показују сличне симптоме раскорака са реалношћу. Док на Србију пујдају лешинаре (како вели Драгомир Анђелковић) и финансирају „војводИндијанску“ нацију на попису (иза организације која то рекламира стоји а ко други него НЕД, подсећа Трифун Ристић), у Босни и Херцеговини инсистирају на унитарној држави, иако се томе противи преко пола становника, каже Ненад Кецмановић. За то време, указује Зејнел Зејнели, наводно непостојећи косовски преседан је Империји већ загорчао живот по питању Палестине.

Иако су Срби деведесетих оптужени за геноцид, управо је над њима извршен овај злочин, тврди Емил Влајки позивајући се на дефиницију Рафаела Лемкина: намерно, неселективно затирање једне верске или националне групе. Као примере наводи Крајину, Косово, али и колективно испирање мозга у остатку Србије.

Косову је посвећен и трећи текст Жељка Цвијановића о лажима жутократије. Приказ ове трилогије заслужује посебан осврт, али овом приликом довољно је рећи да Цвијановић објашњава како би борба за принцип (а не само територију) Косова могла да буде оно једно зрно из којег би се обновило све. Нуди, дакле, реалну алтернативу наводно „безалтернативној“ политици квислиншког култа. На истој линији размишља и Емир Кустурица, који је између осталог изјавио новинарки Политике да је „Косово нешто чега се не треба одрицати никада и ни по коју цену“.

Под Косовом се дакле подразумева више од територије северно од Ибра, више чак и од Срба који живе под окупацијом КФОРа, ЕУЛЕКСа и Тачија. То што жутократе и кад говоре о Косову мисле само на север, а Метохију проглашавају за „енклаве“ и тако препуштају Тачистану оправдану нервира Јању Гаћешу. По Уставу, цело Косово и Метохија је територија Србије; препуштање било којег дела узурпаторима је одрицање од тог принципа. Зато је идеја некакве поделе само кукавичје јаје.

Пре неколико дана је код Ораховца убијен Александар Путник, а теже рањен његов син Добрица. То је само најновији у низу напада на Србе за које нико у окупираној покрајини није одговарао. КФОР и ЕУЛЕКС (о Тачистанским „властима“ да и не говоримо) злочини над Србима не занимају; па зар није ономад командант КФОРа (а сада шеф ЕУЛЕКСа, гле случајности) изјавио да ће биолошком нестанком Срба нестати проблема на Космету?

Док Тачистанци убијају Србе, невладници протестују што контролисана штампа у Жутији о томе „нетолерантно“ пише. Као, вест да је „Албанац убио Србина“ је чисти расизам; па шта треба да се каже: „Србин натерао Косоваријанца да га случајно убије“, шта ли? О тим небулозама пише Маринко Вучинић, и завршава текст цитатом рањеног Путника: „Слобода је само сан који сањамо. Овај сан је и највећи извор снаге и истрајности српског народа на Косову и Метохији“.

Од ових речи се жутократама, Империји и Тачистанцима леди крв у жилама. Зато невладнички ударници попут Миљенка Дерете проглашавају све који сањају слободу „терористима“. После детаљне анализе Дерете и његових сабораца за Жуту Ствар, Миодраг Зарковић примећује:

„Свака генерација Срба морала је да се избори за своју слободу, а нама на том путу стоје тадићи и дерете. Што ће рећи, ипак смо много боље прошли од оних који су морали да руше турског султана и бечког цара“.

Што је истина, истина је.

Око Соколово #38

2011-10-02T15:30:00.000+02:00

У седмици између 1175. и 1182. жутовдана, Србија се нашла између Јариња и Параде.

Срби на Јарињу су са немачким окупаторима (трећи пут у сто година) као чин људскости поделили свадбарски купус. Окупатор, међутим, не зна за појам чојства. Империја је наредила да барикаде морају пасти, па су запуцали и Немци и Американци. Живом муницијом. КФОР, ЕУЛЕКС, РОСУ - све се свело на исто.

Срећом па нико није погинуо, док је ескалација ипак доживела пораз: упркос напорима окупатора, подигнуте су нове барикаде, а алтернативни путеви и даље функционишу. Мирослав Лазански каже да га све ово подсећа на Вијетнам. Само што се онда још и водило рачуна о мишљењу јавности. Данас мало ко од Американаца помишља да протестује што је без суда и пресуде убијен Анвар ал-Авлаки, имам-терориста који је дуго живео у Јемену. Као, заслужио је. Можда и јесте, али је био амерички држављанин. Ако могу њега данас, могу свакога сутра. Узалуд. Нису само Срби заборавили слободу.

Американци се стално позивају на слободу, наиме, али не би могли да кажу шта под њом подразумевају. Понеки Срби - Милан Јовановић на пример - бар имају визију земље у којој не наређује комесар Кацин, амбасадорка Ворлик, или Врховни Жутник. Где се никоме не би љубила рука, па ни А.В. Конузину, ма колико то заслужио. Јер не би било потребе да заслужи.

Бранко Жујовић подсећа на бесмисао жутократско-невладничке аргументације против руског амбасадора. Срде се што Конузин наводно крши суверенитет Србије, док баш они најпријатељскије шурују са највећим преступницима против тог суверенитета, НАТО и ЕУ. Смета им Конузин, али не смета пуцњава на Јарињу. Смета Конузин, а не сметају Цобел, Полт, Мантер, Ворлик, Кацин, Пак, Меркел, итд.

Врхунац цинизма, дабоме, представља тон и садржај протеста Чанка, Чедовишта и „парадера“ када је Први Пендрек забранио сва окупљања грађана овог викенда, па и њихово. Сад су се сетили уставних слобода и права! Они који су одавно изгубили свако право да причају о правди и моралу ...

Да, Парада је отказана. Чак су и жутократе схватиле да се више боје народа него страних господара. Не треба читати Лока да им буде јасно да без сагласности народа, макар и прећутне, ниједна власт не може опстати. А кад је и званична штампа почела да их исмејава и пореди са ликовима из стрипова (Сунђер Боб и Жалосна Сова) постало је јасно да те сагласности више нема. Слажем се са Жељком Цвијановићем: мала је то победа, али јесте најава нечег већег што долази.

Било је јасно, дабоме, да парадирање нема везе са самим алт-сексуалцима, које су самозвани невладнички заштитници најциничније злоупотребили. Намера је била да се пониженом и згаженом народу приреди демонстрација надмоћи и обележавање територије (Ђорђе Вукадиновић је у једном тренутку изнео поређење са вршењем нужде по порушеним црквама после мартовског погрома). Како је документовао Слободан Антонић, овакве параде су врло намерно изабране као средство притиска Империје - не само на Србију, већ и на друге земље.

Можемо до миле воље да се ишчуђавамо глупости Империје, која своје најоданије слуге бије до бесмисла само зато што јој се може, и мисли да из тога може да добије још. Само квислиншки култ заиста верује у теорију да Империја све може и све зна. Елем, нашавши се између чекића Империје и наковња народа, жутократија је почела да се распада. Значајније од самог отказивања Параде, подсећа Мирјана Бобић-Мојсиловић, је образложење које је дао Први Пендрек: прави црни биланс владавине жутократа, „поразни рачун нашег напредовања ка светлој будућности“.

Али ко зна, да није било Јариња и Брњака, можда би им пошло за руком да протесте против Параде поново претворе у „дивљање хулигана, хомофоба и фашиста“, макар само у фиктивном медијском свету у којем живе. Имао је право Драгослав Павков да се јуришало на погрешну ствар (алт-сексуалце), али срећом по Србију, и то је било довољно да жутократија устукне. Између барикада и Параде, вели Ана Радмиловић, све маске су пале.

Проблема и даље има прегршт. Власти и даље не чине ништа да заштите Србе на северу окупираног Косова, док су оне на југу већ одавно издали и продали (како сведочи Јања Гаћеша). За то време, премијер Цветковић постиже некакав споразум за Чанком - лидером маргиналне партије и најгласнијим сепаратистом - о некаквој војвођанској имовини, што Зорана Аврамовића с правом подсећа на споразум Цветковић-Мачек из 1939. А Соња Бисерко на страницама Рингијеровог НИН-а агитује за милитантни ислам у тзв. Санџаку, упозорава Дарко Танасковић.

У ствари, све су ово симптоми главног проблема. Прави проблем је Империја, односно могућност Вашингтона, Брисела и још неких покондирених европских престоница - које итекако живе у својој славној прошлости, па за то онда заменом теза оптужују Србе - да диктирају ситуацију на Балкану. То им у Србији омогућава жутократија, а пре ње је то радио ДОС. Тај диктат је у функцији политике „прометеизације“, о којој пише Петар Анђелковић, где су Срби схваћени као микро-Руси и намењена им је иста судбина као Русији. Та политика није од јуче, нити је резултат деведесетих, већ сеже у намерно забашурену историју. Мења јој се само носилац.

Зато Милош Гарић нуди добар савет: да престанемо да се претерано бринемо зашто нас толико моћници и њихови подрепаши мрзе, већ да гледамо своја права и своје интересе. А кад нам замере што не поштујемо „ЕУропске вриједности“, да приупитамо на шта тачно мисле. Не знају ни они.

Будући да нас Империја свакако види као Русе-јуниоре, зар савезништво са Русима не би било логичан одговор? У другом наставку своје серије о лажима и митовима жутократије, Жељко Цвијановић пише о реалним и нереалним перспективама односа са Русијом.

У међувремену, остаје проблем саме жутократије. Колико год одвратна, бедна и једино презира вредна, жутократија је ипак само последња карика у дугом ланцу подаништва и понижења. Зато није довољно само сменити постојећу гарнитуру на власти, већ је неопходна самоспознаја. Ко је све шта радио, коме и када, да се од Срба направи поданичко крдо? Оваква гадна власт може само да настане из загађеног народа, упозорава Феђа Димовић; док себи не очистимо душу, узалуд ћемо да чистимо око себе.

Данас се људи воде претежно емоцијама. Верују у оно што хоће да верују. Отуд толика подршка жутократама и невладницима, отуд апатија и дизање руку (Светомир Марјановић). Али ако хладне главе погледамо чињенице - шта су жутократе обећале, а шта су урадиле - као што то чини Игор Ивановић, питање се намеће само по себи: како и зашто још било ко може да верује овим људима? И шта то говори о њиховим следбеницима?

Истина је најјаче оружје у борби против зла. Александар Ђикић с правом пита зашто одустајемо од борбе за истину, посматрајући реакције власти и медија. Одустаје можда жутократија, жута штампа и они у народу који су дигли руке; не одустају Срби на барикадама, нити герилски медији који за свега пар минута целом свету прикажу истину, а не НАТО бајке и ЕУЛЕКС лажи.

Будућност није записана у камену. Довољно се већ променило да Лепосава од визије будућности каква би сигурно била да жутократе и Империја остану довека постане хумористична дистопија којом се исмејава данашњица. Како подсећа Ђорђе Вукадиновић: „ништа није готово док се не заврши“. Тако ни виртуелна реалност у којој живе и Империја и жутократе, пише Обрад Кесић, неће још дуго моћи да издржи удар стварности.

Нека „пси преврата“ уживају на свом острву. Како су га добили, тако ће га и изгубити. А онда ће установити да је Бог којег су се одрекли далеко, а мачете љутитих Малдиваца итекако близу...

Камуфлирани континуитет

2011-09-30T19:36:00.000+02:00

У свом првом тексту о великим лажима жутократа, од 23. септембра, Жељко Цвијановић се посебно осврнуо на тезу да је процес цепања српских простора, а конкретно тренутно државе Србије, плод некакве Милошевићеве политике из деведесетих.

То је, дабоме, ноторна лаж, у коју не верују ни Империја ни регионални српски непријатељи (иако се њом обилато користе). Јер све док је Милошевић крив за све, историја почиње 1989. и не постоје ни Маспок, ни НДХ, ни Хитлерова подела Југославије, ни Цветковић-Мачек, ни Дрезденски конгрес, ни аустроугарска измишљотина о „Великој Србији“. Не постоје ни Бали Комбетар, Скендербег и Ханџар дивизије, качаци, Азиз Кељменди и параћинска касарна, итд. Стварна историја антисрпског шовинизма међу Хрватима, Албанцима и босанским Муслиманима (преименованим у Бошњаке 1993.) се, дакле, сакрива фикцијом о Милошевићу као извору свег зла. Или, као што је резимирао покојни Брана Црнчевић: „Док је Слоба крив, Тачи је невин“.

Али та теза исто тако служи да камуфлира политику западних центара моћи, која датира у далеки 19. век и са Милошевићем - па чак и самим Србима - једва да има везе. Како наводи Цвијановић:

Како су САД после Првог светског рата на позицији глобалног лидера замениле Велику Британију, једнако је познато да је Вашингтон од Лондона готово преписао темељне поставке европске политике из 19. века. Дакле, држање Русије на дистанци од Европе, посебно од било каквог савеза са Немачком; затим опрезан и двосмилен однос према немачком континенталном вођству и контрола те земље најпре преко Француске, а у последњих 60 година непосредним ангажманом САД и НАТО а потом и преко бриселске бирократије; никад прекинуто фаворизовање Турске као руске препреке изласку на добро контролисани Медитеран - све су то биле константе британске политике 19. века, које је у 20. наследила америчкаполитка у Европи.

У таквом геостратешком контексту, до краја дефинисаном код Дизраелија половином 19. века, православна Србија са снажним историјским везама са Русијом била је толерисана само на два начина. Или као безначајна држава расцепканог националног корпуса, као на Берлинском конгресу, или као део веће (рекао бих са предумишљајем привремене) целине, у којима је српски корпус у две Југославије био слабљен утицајем осталих партнера.

После распада Југославије '90-тих година, Милошевићева СРЈ била је још увек озбиљан регионални фактор, бар за укусе англо-америчке политке. Упркос Милошевићевим грешкама - међу којима, наравно, није она да је могао да избегне распад државе и искушења којима је био изложен српски корпус - СРЈ је била кадра да задржи утицај и над српским делом Босне, да сачува какву-такву везу са Црном Гором и да макар на танкој правној нити сачува део суверенитета над Косовом. Чак и постоктобарска Србија са отетим Косовом и отцепљеном Црном Гором је сувише јак регионални фактор за укусе англо-америчке политике. Чак и марионетска сломљена Тадићева Србија је јача од мере која је, на пример, Србији одрезана на Берлинском конгресу.

Актуелни приситсци - а само будале мисле да се они завршавају на томе да Србија напусти Косово и да ће ући у ЕУ - показују да распад Србије није завршен. А, ако распад није завршен, то значи да данашња српска политика није консолидација политике из 90-тих година, него је наставак једног историјског процеса који је 90-их обновљен а који своје корене вуче скоро 150 година пре тога. Мало ко је међу нама - само најмудрији и најпараноичнији - тога био свестан одувек, неки су постали свесни распадом Југославије, други бомбардовањем Срба у Босни, трећи агресијом из 1999. године, четврти проглашењем независности Косова, пети посетом Ангеле Меркел а неки неће бити свесни никад. Међутим, ако се то има у виду, онда се неисторичност Тадићеве искључиве прозападне политке показује у пуном светлу, и она ће, ако у било ком облику настави да се води, у будућности налагати територијалну институционализацију Рашке области као тампон зоне која ће спречити везу српског корупса са Црном Гором као и потискивања Србије на јужну обалу Дунава, на чему се у Војводини више него озбиљно ради.

И ту на памет пада још један чувени Црнчевићев цитат, оно фамозно питање: „Колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“ Идеални одговор за непријатеље је да је уопште нема, је ли. Империја би можда стала на Шумадији, а можда не. А за квислиншки култ, све што је изван круга двојке може комотно да не постоји.

Ако вам је потребан доказ за тезу да је западни поглед на Србију условљен русофобијом из 19. века, ево вам визуелни доказ. Тражећи нешто неколико дана пре Цвијановићевог текста, наишао сам на следећу карикатуру из лондонских новина "Панч" (Punch), штампану 1876:

„Пси рата“, Панч, 1876

Енглески полицајац преко тарабе упозорава Руса - који држи „псе рата": Херцеговину, Србију, Црну Гору и Босну - док испред њега корача Турчин: „Пажљиво, другар, могло би бити незгодно ако их пустиш“.

Дакле, још далеке 1876. су Срби за Енглезе били тек руски пси рата. Посебна иронија је што су се тада Босна, Херцеговина и Црна Гора сматрале српским земљама таман колико и Србија, а данас се што Империја што њени локални квислинзи упињу свим силама да ту историјску чињеницу сакрију...

Око Соколово #37

2011-09-24T17:58:00.000+02:00

Данас је 1175. дан жутократије.

Колико дуго ћемо овако да бројимо, прилично је неизвесно. После прошлонедељног наступа руске дипломатије, паралелно са неуспехом Империје да заокружи окупацију НДК у корист својих терористичких штићеника, Жутоград је обузела права паника. Одмах је почела прича о борби против корупције, са све хапшењем жртвених јараца, па сто седамдесета епизода теорије завере „Ко је убио Ђинђића“ (ако не знају, што ли онда Легија и онај Јовановић седе у затвору?), па дочек одбојкаша - све, само да Срби не саберу два и два. Узалуд. Изгледа да је народу заиста досадило да буде „вечито запањена публика те трећеразредне трагикомедије с примесама психо-хорора“, како је то описала Ана Радмиловић.

Истовремено, све се ради да се народ на Космету не само препусти на милост и немилост НАТО и албанском окупатору, већ и одсече од свако подршке из остатка Србије. Реч је, дакле, о врло активној издаји. Кад год се упитате зашто на Јарињу, Брњаку и где већ нема више људи, шта ради та Србија - имајте на уму сведочансво Косаре Гавриловић о томе како је жута полиција, а не КФОР или ЕУЛЕКС, спречила да се косметским браниоцима придруже браћа из унутрашњости. Кад год чујете причу да су косовски Срби у ствари „организовани криминалци“, било да је прича Тачи или неки невладник, сетите се есеја Зорана Влашковића да се ради о гнусној, гебелсовској лажи.

Уопште, пре него што поверујете у било шта што до вас долази преко телевизије, новина и радија, прочитајте објашњење Ане Селић о чему жута штампа ћути, а о чему бира да галами. Погледајте видео-прилоге и писана сведочења на герилским медијима. О новинарима који би да буду не само уста власти, већ и пендрек, посебно пише Ана Радмиловић.

Јариње: купус за Немце

Неке ствари чак ни властима блиски медији не могу да прећуте; рецимо дирљиву сцену са Јариња када су Срби хранили немачке окупаторе. Попут оне слике са прошлогодишње „параде“, када је пензионер нудио хлеб оклопљеном полицајцу, и ова би требало да уђе у фото-анале српске историје.

Са друге стране, жутократија проклиње име Џулијана Асанжа и његовог Викиликса, чије објављивање украдених дипломатских депеша Империје наставља да исписује подоста другачију историју протекле две деценије од оне коју је квислиншки култ покушао да наметне. Тако Љиљана Смајловић прво открива шта Империја мисли о Србима уопште и Врховном Жутнику и квислинзима специфично, а неколико дана касније осврће се и на депеше америчке амбасаде у Холандији које се тичу инквизиције у Хагу и њеног најпознатијег сужња. Из њих је сасвим очигледно за чији рачун ради трибунал, ко га контролише и коме се подносе рапорти. Не Уједињеним нацијама, дабоме.

За то време, Никола Врзић цитира депеше које остављају снажан утисак да су многе недавне ујдурме у СПЦ у великој мери дело мешетарења Империје, а налази и потврду да активности муфтије Зукорлића имају итекако политичку позадину. И раније је о овим стварима шушкала чаршија, али сад, ево, постоје конкретни докази. Разлика је мала, али битна.

Ни од приче о ЕУропству није остало ништа. Ангела Меркел је ту немртву ствар пробола глоговим коцем још у августу, а сад када из Брисела поручују да су даљи услови предаја Космета Тачију, одржавање Параде, па онда и јатаци хашких оптуженика и тако унедоглед, поставља се питање ко је овде луд. Ко хоће да види како изгледа ЕУропска перспектива, ено му Бугара. Земља која је некад извозила поврће, сада увози паковану храну са Запада. А није имала ни рат, ни санкције...

Просто дође човеку да се упита, попут Стефана Драгичевића, да ли би било толико страшно да је Србија заиста руска колонија - како оптужује врховни невладник Чедовиште - уместо ЕУропско-империјалне каква је данас. Неки Срби већ љубе руку Александру Васиљевичу Конузину, а други сањају Путина за председника. Није им суђено: Путин ће следеће године највероватније да се врати на председничко место у Русији. Једино ако Медведев хоће посао...

Ово само напола у шали. Али чињеница је да квислиншки култ не зна више шта значи суверенитет и независност; мисле да је то нешто што извире из топова НАТО. Биљана Ђоровић објашњава како НАТО у ствари ратује против смисла, а не само држава које жели да освоји, док Бора Ђорђевић има пригодне речи за „самозване апостоле демократије“, људе који се „чуде и како сам се дрзнуо да у рату будем на страни свог народа. За њих је патриотизам нешто врло срамотно“.

А служење Империји највећа врлина, додао бих. Ево, док категорички одбијају да ратују чак и у самоодбрани, а део територије им окупира НАТО под смоквиним листом УН, Жутија шаље „миротворце“ на Кипар!

Тешко је речима описати извитопереност и поквареност властољубивих индивидуа који себе данас називају културном и политичком елитом Србије - а ја овде жутократама, невладницима и квислиншким култом. Писци на иностраним апанажама зарађују на клеветању свог народа и силовању историје (један од примера наводи Александар Дунђерин). Политичари намерно поричу историјске чињенице како би одржали у животу митологију која им даје легитимитет (како илуструје Милан Јовановић). Штошта може да се закључи и из односа који властодршци имају према саветницима (Ратко Дмитровић). Али све то скупа кад се сабере није довољно да објасни сву страхоту квислиншког култа.

У помоћ притиче Жељко Цвијановић, чија анализа последње рунде жутократске демагогије у додатно расветљава и карактер самих жутократа. Шта рећи за људе који су дошли на власт обећавајући народу наду, а решили да на власти остану тако што ће му сваку наду одузети?

Посебну пажњу заслужује констатација да ово што се дешава данас није никакав плод деведесетих, већ једне политике која вуче корене из 19. века, а која је само мењала носиоца. Прво су је водили Лондон и Беч, потом Берлин, а затим Вашингтон - али је све време мета била Москва, а сметња Срби. Нека вам као илустрација послужи епизода коју наводи Радован Калабић, о одлуци кнеза Милана да се 1881. покори Аустро-Угарској.

Прочитајте бесловесно трабуњање Мортона Абрамовица и Џејмса Хупера (први је оснивач а други дугогодишњи директор озлоглашене Међународне кризне групе) па ће вам бити јасно како данашњи властодршци атлантске Империје гледају на Балкан и на Србе. Као контраст препоручујем размишљања Мирослава Лазанског о УН, лицемерју ЕУ и квислинзима који баштине општи морал од бољшевика и њихових антипода.

Занимљиве тезе о Империји, Србима, НАТО и тренутној ситуацији износи и професор Милан Брдар (аудио), у радио-емисији „Атлантис Ултра“.

И тако се поново враћамо на питање које је прошлог петка, у брлогу невладника, поставио А.В. Конузин: „Има ли овде Срба?“ Има ли их у Србији, пита Драгомир Анђелковић, окупираној физички и ментално? Има ли их који су спремни да се боре за свој опстанак, достојанство и част, пита се Весна Веизовић.

Има, дабоме. Свако ко изађе на барикаду, ко покуша да дође до барикаде макар га спречили чауши режима; свако ко пише, говори, ради да би у некој скоријој будућности дошла слобода; свако ко у срцу одбија да буде крив што је жив, коме смета жута „истина“ и не пристаје на хашку и ЕУЛЕКС „правду“; када се сви саберу, има их много. И далеко су јачи од квислиншког култа, чија се кула саздана од лажи пред нашим очима урушава. Зашто да нас боли што Борис Тадић и Чеда Јовановић неће да буду Срби, кад хоће Петер Хандке и Александар Конузин?

Зато не губите наду - не би се Империја толико трудила да натера Србе да признају „Независну државу Косова“ да је то заиста свршен чин, и да се Србија ту ништа не пита, подсећа Светлана Васовић-Мекина. Без признања, без тог непорецивог чина покоравања, све што су досад урадили им је узалуд. Све док човек сам не прихвати губитак слободе као нормалан и пожељан, нико од њега не може направити роба. Тачно је да има и надри-револуционара које Феђа Димовић описује у „Два ферала“, али то је наличје борбе, а не њено лице.

Уосталом, погледајте само колапс жуте виртуелне реалности, који је остварен путем алтернативних медија. Жутократе и Империја се понашају као да и даље живимо у свету где једино они имају митраљез, а сви остали копља и стреле. А у реалности коју упорно одбијају да признају, сада и народ има медијски еквивалент калашњикова...

На погрешној страни

2011-09-19T16:00:00.000+02:00

(Права Страна, 15. септембра 2011.)

Прошле године је квислиншки, корумпирани режим у Србији послао 6 хиљада полицајаца у окупацију центра Београда, како би пар стотина изасланика Империје, локалних политичара, невладника и њихових иностраних гостију (укључујући и најпознатијег холандског заговорника педофилије) прошетало главним градским улицама. Један од учесника се после хвалио како је тиме Београду узето „анално девичанство“.

Народ је на „Параду поноса“ реаговао углавном презиром. Многи који су јој се противили чинили су то мирно, у црквеним литијама - које је блокирала и малтретирала полиција. Други су насрнули на полицију и симболе власти. Жутократија је са великим задовољством хапсила и судила, називала их „хулиганима“ и узимала нереде за доказ да Србија још није довољно „цивилизована“.

Али мета нереда 10.10.2010 нису били педери, већ жутократе.

За последњих двадесет година, Србија је искусила санкције и бомбе, сакаћење Империје и пљачку репресивног и издајничког режима. Тамо где се никад није гладовало, данас народ претура по ђубрету тражећи залогај. Жутократија се свакодневно руга Уставу и законима, манипулише посланичким мандатима да би створила лажну опозицију, а и сама је настала грубом манипулацијом изборних резултата. Не бори се против илегалне окупације једног дела земље, већ чак подржава етнички и верски сепаратизам у другим крајевима. За то време, систематски спречава изражавање српског идентитета, културе, традиције и вере. У таквим околностима, када је већина становништва најгрубље обесправљена, тражење неких "геј права" је просто перверзно.

Кажу, тешко је бити педер у Србији (или лезбејка, транс- или би-сексуалац, иако међу тим групама има врло мало пресека; једино их спаја што се дефинишу по алтернативној сексуалности). То је тачно. Али тешко је бити Србин у Србији. Тешко је бити било ко у Србији, ако нисте део жутократије.

У томе и јесте проблем. „ГЛБТ“ невладници - не обични алт-сексуалци, већ они који су то професионално (а плаћају их било иностране фондације било држава, тј, порески обвезници Србије) - највише су у кревету баш са жутократијом. Парада заказана за 2. октобар није у функцији никаквих и ничијих људских права, већ у функцији задобијања специјалних привилегија за професионалне алт-сексуалце и даљег јачања жутократије, а на рачун народа и државе Србије.

Како ико може да од других захтева толеранцију, а сам се понаша нетолерантно? Да би било ко био прихваћен у било коју заједницу, то мора својим понашањем да заслужи. Ако је алт-сексуалцима заиста стало до толеранције и прихваћености, онда би то најбоље постигли залагањем да жутократија престане да крши права и слободе народа Србије уопште (па тако и њих самих). Али не, они се сврставају уз жутократију, која је понајвише одговорна за тренутно стање ствари.

Ово је добро за невладнике, горе наведене професионалне алт-сексуалце; тиме обезбеђују да ће бити плаћени за борбу против проблема којем највише сами доприносе. Али шта је са обичним алт-сексуалцима, који ваљда хоће само да живе у миру са својим изабраним партнерима? Па то исто хоће и велика већина становника Србије! Али ако би се удружили у том подухвату, то би угрозило каријере невладника.

Зато жутократија и невладници користе алт-сексуалце као громобран за огорчене становнике Србије. Парада је порука гладнима, опљачканима и пониженима: „Једите колаче“. То није највећа увреда нанесена Србији у последње три године, али може да буде кап која ће да прелије чашу. Верујем да је великој већини народа јасно да алт-сексуалци нису њихов највећи непријатељ, већ само изманипулисане жртве жутократије. Свеједно, има многих који неће моћи да ћутке поднесу још једну увреду. Зато је врло вероватно да ће 2. октобра бити насиља. Иако ће оно бити против жутократије више него против алт-сексуалаца, корумпирани квислинзи ће поново да то искористе као повод за нову репресију, нове преваре и нове увреде.

Наравоученије историје је да у сукобу власти и народа на крају ипак победи народ. Мислим да је то јасно и обичним алт-сексуалцима; зато су, верујем, прошле године и одбили да имају икакве везе са парадом. Али то није довољно. Још увек допуштају да њима манипулишу невладници и политичари. Ако алт-сексуалци у Србији заиста желе да једног дана буду прихваћени, онда морају да стану на страну народа и да се боре за права свих, а не само сопствена.

Око Соколово #36

2011-09-17T18:32:00.000+02:00

Жутократија, дан 1168.

Узалуд је Ботин чауш Борко признавао Косовијански печат; 40 дана пошто су локални Срби осујетили напад УЧК и КФОРа, окупатори и отимачи су кренули поново на Брњак и Јариње. Ето шта је човечанство дочекало, да највећи светски агресор тренутно држи лекције о суверенитету, а да се криминална банда (терористи, нарко-дилери, трговци органима уморених заточеника) позива на „ред и закон“. Да иронија буде још већа, операцију подршке албанским освајачима предводе Немци, притом користећи хеликоптере хрватских „миротвораца“. Жутократија не само да не реагује, већ убеђује народ да није све баш тако; скоро па каже да се, ето, немачким тенковима и хрватским зракомлатима Срби на мала врата уводе у ЕУропство, вели Александар Ђикић.

Добро је питао руски амбасадор Конузин, 15. септембра, на „безбиједносној“ конференцији жутократа и невладника: „Има ли Срба овде? Да ли вас је брига за властиту земљу?“ У тој дворани заиста није било Срба, нити било кога - осим Александра Васиљевича - коме је било стало до Србије и српских интереса. Да је питао за личне, империјалне, енглеске, немачке, или интересе неких суседних држава, неко би још и климнуо главом, бар из рефлекса. Али то што је седело у тој соби није Србија, ма колико се тако представљало. (Драган Вучичевић се пита има ли Срба у Србији. Одговор је да има. Ено их на Јарињу.)

На Конузина и Москву се одмах дигла медијска хајка, дабоме. Пуцају невладници из жуте штампе, ТВ дневника, послушничких колумни и преко радио таласа. Заборавили Пола и Цобела, Водсворта и Монтгомерија, Солану и Кацина, Пак и Браш, Бернса и Фрида... сви они могу да Србију и Србе вређају како и кад им падне на памет, али вређање Невладе и Жутних, е то је већ скандал. О свом лицемерју невладника који су организовали и водили конференцију пише Мироје Јовановић.

Огласило се и Чедовиште, протестом да Србија није руска колонија. Што је посебно цинично од некога ко се свим силама труди да од Србије направи Жутију, колонију Империје. Не, за њега је слобода - пардон, фридом - када се иде у америчку амбасаду по памет и дозволу да се оде у тоалет. И онда се чуди кад не може да напабирчи више од 5% гласова, па кука да је то зато што су Срби глупи, ружни и зли...

Народ, у међувремену, не хаје за бесловесност квислингократије, већ на сав глас хвали Конузина и његову матицу - и иде на барикаде. Да брани свој опстанак, земљу, достојанство и част, кад већ жутократија неће. Односно, кад их баш жутократија највише и напада. Мирослав Лазански је песимиста у погледу исхода ове српске „интифаде“ - или можда мора да буде, да га не би најурили из Жутитике као Феђу Димовића (због овог текста, вероватно). Јасно ми је зашто жути узурпатори најстаријег српског листа држе неколицину не-жутих аутора, али не разумем зашто ти људи пристају да буду икебана за ту узурпацију.

Осокољена подршком Империје „премијеру“ Тачију и НДК, на Србију је „зинула и ала и врана“, вели Милорад Вучелић. Муфтија Зукорлић хушка по Рашкој, у Прешеву се дигли Шиптари, а ево и с коца и конопца скупљени Војводиндијанци. Мирко Крлић пише о сулудој идеји „војвођанерских“ возова.

Али, не иду сепаратисти на северу само тим шинама. На северу Србије осванули су недавно званични документи писани неким чудним језиком, налик на онај којим се службено пише у Загребу (али који нико, ни тамо, не говори). А само који дан раније је Драшко Вуксановић радио дисекцију лијенгвистчких теорија невладничке перјанице Теофила Панчића, који инсистира на неком авнојевском праву именовања језика како би оправдао крађу и силовање српског. Па пита што ли Теофил ту бриљантну идеју не продаје својим иностраним спонзорима, да сви брже-боље проговоримо амерички...

Надреално је када Србију у „светлу будућност“ силом утерује човек прошлости. Саша Ставретовић пише о крсташком рату Драгољуба Мићуновића против српских „илузија“ попут Косова, слободе, и правде. Пре ће бити да оматорелом комесарском јахачу попова нису баш све овце на броју. Али, како закључује Ставретовић, „томе има лека“.

Годинама је жутократија (а пре ње ДОСманлук) трубила да је изручење свих оптужених са списка Хашке инквизиције императив без којег се не може у ЕУропство. И када је и последњи са списка предат инквизиторима, гле чуда, испаде да условима није крај. Шокантно, знам. Недавно је у Београду боравио Инквизитор Брамерц и тражио још. Како примећује Бранко Жујовић, „Србија је држава која покушава да поједе саму себе, уверена да ће тако добити на тежини“.

Својевремено сам поредио понашање жутократа са папуанским „теретним култом“, али све више ми се чини да сам се тиме огрешио о Папуанце. Наиме, жутократе и невладници не само да опонашају своје господаре, него свим силама раде да сопствене земље и народа потпуно нестане, како би те господаре одобровољили. Више подсећају, дакле, на неки апокалиптични култ чији је коначни циљ масовно самоубиство, него на Папуанце који су ипак само хтели да им с неба падају чуда. Меру им је одлично узео Жарко Јанковић, који њихову владавину зове „олош демократијом“ у одличном прегледу најновијег низа непочинстава.

Жутократски и невладнички нихилизам је просто запањујући. Тако режимски историчар Предраг Марковић износи историју тешких тренутака српског народа, и закључује како су за ово данас ипак криве деведесете (!). Па још каже да су Срби опстали захваљујући моћним страним спонзорима (!!), којих данас нема (!!!) - и тако проповеда безнађе замотано у равнодушност.

Нису Срби опстали захваљујући страној подршци, већ упркос њеном хроничном недостатку. Нити су за ово криве деведесете, поготово када се у низу догађаја види јасна константа која датира много одраније. Нити је истина да су се некако волшебно „изгубили принципи“ тзв. међународне заједнице у односу на нас, јер је малтене од самог почетка важио „принцип“ да Срби никад нису у праву, сурова константа у делању „пријатеља и партнера“ којима служе жутократе.

Меланхолији је склона и Ана Радмиловић, која не види ништа добро у будућности Срба који се боре за опстанак на Космету. Каже, за ово је крив и Београд, који их једном руком хушка а другом издаје. Нешто не видим то хушкање. Жутоград те Србе тамо види као извор свог косовског проблема у односу са господарима. Па би најрадије да их нестане, како би с њима нестао и проблем.

А само три дана пре, та иста Ана Радмиловић је писала како је глупо страховати, јер се све чега се народ плашио (и чиме су га плашили) већ десило. „Више објективно нема разлога за страх,“ пише она: сад стварно више нема шта да се изгуби, осим прилике да се свом битисању врати трунка достојанства. Зашто се онда буни када Срби на окупираним територијама послушају њен савет? Или је можда проблем што то не чине и у остатку Србије?

Ево и Антоније Ђурић се пита зашто Срби ћуте када им се отима душа. Умире ли то, пита се, савест човечанства? Ако мисли на тзв. цивилизовани запад, он већ одавно нема савест. Да има, не би се понашао онако лицемерно како на примеру тениског турнира у Њујорку и десете годишњице 11. септембра илуструје Миодраг Зарковић. А ни Срби не ћуте. Борба се води од блогова до барикада, у герили нашег доба. Није замро дух мајора Гавриловића или пуковника Стојановића, и свих оних генерација којима слобода и отаџбина нису били илузије, већ светиње (како подсећа Драгомир Антонић). Само што, ето, утеривачи „илузија“ мало предуго јашу Србе, па су се њихове заблуде донекле примиле и потребно је времена и труда да се од њих излечимо.

Док се квислиншки култ свим силама труди да уништи све око себе, режисер Кустурица је на падинама Златибора прво подигао село, а сад на Дрини прави град. Мрзе га због тога, али и због његове „реконструкције порекла“. Како се он само усуђује да буде Србин, а они се толико трудили да Србима то огаде!

Или, док се крдо жутократа и невладника утркује ко ће више да уруши државност Србије, председник (а раније премијер) РС Милорад Додик успева да очува српску државност са леве стране Дрине, иако против себе има наизглед далеко већу силу. У недавном разговору за Вечерње Новости, Додик је савршено мирно објаснио да жели у ЕУ „али не по сваку цену и не противно правилима која тамо важе за све“. За квислиншки култ је ово неизрецива јерес, за коју се гори на ломачи Хашке инквизиције. Додик се на то уопште не обазире.

Још један извор инспирације је недавно објављено писмо-путопис Николе Живковића пријатељу у Чиле, у којем подсећа да је Империја на измаку и тврди да је будућност у повратку у слободну отаџбину.

Срби су онолико слаби колико дозвољавају себи да поверују у лажи квислиншког култа. Санкције, бомбардовање, Б92 и невладници само су се надовезали за деценије испирања мозга и набеђивања народа да је мали, слаб, неспособан и безнадежан. Али да је заиста тако, зашто би се наводно најмоћније силе на свету толико плашиле баш тог народа, и до те мере трудиле да од њега ништа не остане?

Отуд је иступање Александра Васиљевича Конузина усред невладничког брлога, у часу најновијег немачко-албанског насртаја на последњи бастион слободе на Косову, толико погодило квислиншки култ. Како каже Жељко Цвијановић: „макар на тренутак, Србији се учинило да није сама и да није луда што не верује овим бездушним мисионарима нове вере да ће, само ако их послуша и нестане и из живота и из историје - живети у најбољем од свих светова.“

Далеко било да поричем и таквима право да верују у то што верују. Чак мислим да су у нечему у праву: наиме, свет ће заиста постати боље и срећније место ако њих не буде. Кад већ толико верују у нихилизам, нека га примене у пракси - на себи.

На барикадама

2011-09-15T21:22:00.002+02:00

„Има ли Срба у овој дворани?“ пита Александар Васиљевич Конузин запрепаштене невладнике и жутократе. Настаје тајац. Квислинг га прекида. Амбасадор Русије напушта фарсу од скупа.

Срба заиста нема на жутократско-невладничким скуповима, где се орално онанише о интересима Империје. Сити издаје, а жедни правде и гладни слободе, они су барикадама, где бране своју земљу, свој образ и свој опстанак.

Шта год да се деси, ту битку не могу да изгубе. А жутократија и Империја не могу да је добију.